Sutra je taj dan... Najtužniji dan u mom životu. Dan kojeg ne želim, a ne mogu da ga se ne setim. Dan koji bi volela da prespavam i da kada se probudim bude prekosutra. Dan koji svane svake godine, jednako tužan kao kada je osvanuo prvi put. Dan koji mrzim. Dan koji mi je uzeo ono što sam najviše na svetu volela.
Ne mora da svane taj dan da bih se setila. To je tu u mom srcu, u mojim očima, u mojoj kosi. Ali ne volim kada svane taj dan. Taj sedmi dan osmog meseca u godini. Taj vreo avgustovski dan. Kada tog dana otkuca podne moje srce dobija neki čudan ritam i igra neku lošu igru narednih šest sati i petnaest minuta. Onda mi zastaje dah. Ruke mi postaju teške kao tog dana kada je na njih klonula usnula glava. Prsti utrnu kao tog dana kada su sklopili dva najlepša zelena oka, ista ona koja se ogledaju u mojoj duši. Usne mi postanu hladne kao tog dana kada su poljubile čelo. A suza vrela kao tog dana kada se skotrljala niz moj na njegov obraz
Sutra je dan kada ne funkcionišem. Sutra je dan kada mi smeta osmeh. Sutra je dan kada sve činim za njegovu dušu. Sutra je dan kada pitam Boga zašto je morao baš njega da povede u raj tako rano. Zar mu je toliko trebao baš on za rajske dveri. Zar nije mogao još malo da uživa u raju svoje porodice. Zar Bog nije hteo da vidi da mi treba. Zar Bogu nije bilo žao njegovih 49 godina. Znam, moralo je tako da bude, Bog sve čini sa razlogom.
I ja moram dalje. Sve mislim pustila sam ga da ode. A onda shvatam da nisam. Ili to možda ne umem da prepoznam
Sutra je taj dan...Najtužniji dan u mom životu.
Ne mora da svane taj dan da bih se setila. To je tu u mom srcu, u mojim očima, u mojoj kosi. Ali ne volim kada svane taj dan. Taj sedmi dan osmog meseca u godini. Taj vreo avgustovski dan. Kada tog dana otkuca podne moje srce dobija neki čudan ritam i igra neku lošu igru narednih šest sati i petnaest minuta. Onda mi zastaje dah. Ruke mi postaju teške kao tog dana kada je na njih klonula usnula glava. Prsti utrnu kao tog dana kada su sklopili dva najlepša zelena oka, ista ona koja se ogledaju u mojoj duši. Usne mi postanu hladne kao tog dana kada su poljubile čelo. A suza vrela kao tog dana kada se skotrljala niz moj na njegov obraz
Sutra je dan kada ne funkcionišem. Sutra je dan kada mi smeta osmeh. Sutra je dan kada sve činim za njegovu dušu. Sutra je dan kada pitam Boga zašto je morao baš njega da povede u raj tako rano. Zar mu je toliko trebao baš on za rajske dveri. Zar nije mogao još malo da uživa u raju svoje porodice. Zar Bog nije hteo da vidi da mi treba. Zar Bogu nije bilo žao njegovih 49 godina. Znam, moralo je tako da bude, Bog sve čini sa razlogom.
I ja moram dalje. Sve mislim pustila sam ga da ode. A onda shvatam da nisam. Ili to možda ne umem da prepoznam
Sutra je taj dan...Najtužniji dan u mom životu.
Нема коментара:
Постави коментар