'' - Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?
- Ako imaš vremena – odgovorih
BOG se nasmeši.
- Moje vreme je večnost. Šta si hteo da me pitaš?
- Šta te iznenađuje najviše kod ljudi?
BOG odgovori:
- Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli da ponovo budu deca. Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje. Što razmišljaju teskobno o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Što žive kao da nikada neće umreti, onda umiru kao da nikada nisu živeli.
BOG me uzme za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini. Tada upitah:
- Kao roditelj koje bi životne poruke dao svojoj deci?
Osmehujući se BOG odgovori:
- Da nauče da ne mogu nikoga prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima...Da nauče kako nije bogat onaj ko najviše ima, nego onaj kome najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče opraštati, tako da i sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje nežno vole, ali to ne znaju izreći, niti pokazati. Da nauče da se novcem može kupiti sve osim sreće. Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar i videti je sasvim različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o Vama, a ipak Vas voli. Da nauče kako nije dovoljno da im drugi oproste, moraju i sami sebi oprostiti. Ljudi će zaboraviti šta si rekao. Ljudi će zaboraviti šta si učinio. Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima budio.''
Нема коментара:
Постави коментар