Hvala najdraža majko moja

Foto: EllaOllivera/Privatna arhiva

Tebi, koja si me devet meseci nosila ispod srca.

Tebi, koja si me rodila i sama mi dala ime,

da ga ni po kome ne nosim i da mi ga svi ne biraju,

da budem svoja.

Uvek sam govorila kako ličim na tatu,

drugi da ličim na baba Savku,

a ja sam ustvari sve češće ista ti.

Pomalo zabrinuta, oprezna i neodlučna,

zaboravljam ljudima loše strane i

uvek iznova dajem šanse.

Zamisli,

nikad Ti nisam rekla 

kako sam baš srećna kad zaličim na Tebe.

Na Tebe,

koja si bila stub i temelj i krov.

Hiljadu puta si se trgnula iz nemirnog sna

da vidiš da li još uvek gori svetlo i

strepela ujutru da li smo tu.

Bezbroj nedelja si provela kuvajući, 

pakujući, ispraćajući, čekajući.

Sve si nam dala i sačuvala si nam dom.

Hvala Ti što si znala kada da me držiš blizu,

a kada da me pustiš!

Hvala Ti za svaku stepenicu,

za put koji me uvek vodio kući.

Dala si mi korene da započnem ovaj život,

a onda si mi dala krila da letim.

Naučila si me da sanjam jer si verovala u mene.

Nema takve sile na ovoj zemlji,

nema blaga koja su jednaka toj vrednosti,

vrednosti dara majčinske ljubavi.

Hvala Ti za svaki dan obasjan suncem 

jer to ispunjava moja sećanja i srce.

Hvala Ti za svako nesebično neopevano delo.

Znam šta si sve uradila za mene!

Hvala Ti što si mi dala izbor

da tražim svoju dušu i sreću,

dok ne nađem svoj glas.

I hvala Ti što si me naučila da budem dovoljno jaka

da se savijem kad treba.

Zahvaljujem Bogu majko na Tvojoj ljubavi!

Izvor: Zelena učionica

sastavila Olivera Jeličić

sa izmenjenim i prilagođenim tekstom

 autorke Dajane Grubišić 

Oproštaj s majkom

Danas je zauvek sklopila svoje plave oči, lagano. Zaspala je sa suzom tuge moja najdraža mama.

OPROŠTAJ S MAJKOM

"Majko!

Tvoj stakleni pogled dušu moju muti

i režu me zjene izlomljene bore...

Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,

a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko,

o još samoj jednom

tople prste ti u kosu mi uroni,

da osjetim, majko, u tom jutru lednom

žar ljubavi tvoje...

I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,

pa sklopi oko što u beskraj zuri,

osjećam da taj pogled mene traži,

dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:

poljubac majke što se na put sprema,

i savjet prije no se kaže:

"Zbogom..."

nježnu ljubav majke koje više nema!"

(Danilo Kiš)

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Moja kćeri, živote moj!

Živote moj,

moja prelepa devojčice plavih očiju, velikog srca i duše koja grli svet.

Želela bih da znaš da nema opuštanja, da borba tek počinje:

Ništa ne moraš, a sve možeš!

Nije važno da si bolja od drugih, već da si najbolja za sebe!

NIšta ne moraš da trpiš, podnosiš, gutaš i ćutiš. Život nije podnošenje već pronalaženje sreće. Način uvek postoji i ti možeš, zaista možeš sve što poželiš. Ali želja dolazi iz srca, a ne iz potrebe.

Najvažnije je da si srećna!

Voli koga god i kako god želiš!

Ne živi kako bi trebalo, već kako osećaš, u saglasnosti sa sobom i tada te niko neće povrediti jer tvoj život tvoj uspeh!

Ne živi kako bi trebalo već kako osećaš, u saglasnosti sa sobom i tada te niko neće povrediti jer tvoj život tvoj uspeh!

U redu je stati, odustati i reći da si pogrešila. Uvek možeš ponovo. To je snaga! Jer ne braniš svoje izbore u prošlosti već nadu u budućnosti.

Slobodno trči, viči, igraj se, voli, raduj, pričaj, jedi, misli kako umeš.

Ne budi kao drugi i dopusti drugima da budu ono što jesu.

Plači, slobodno, gorko, jecajući, jer suze čiste i odnose sve ono što preuzimamo od drugih. Kada ih ne pustimo, padaju u našu dušu, talože i stvaraju bedeme koje niko posle ne može srušiti. Samoća nije strašna, možeš biti sama i srećna. I bolje je biti sam nego u lošem društvu.

Ako si tužna - menjaj, počni ispočetka, vrati se unazad, uradi sve što je potrebno da u sebi vratiš radost i veselje.

Ne možeš menjati druge. Ne možeš menjati ni sebe - možeš samo rasti, razvijati se, učiti i postajati bolja verzija svog bića.

Voli sebe!!!

Ti si čudo, stvoreno iz čuda, koje treba čuda da stvara!

Ti imaš moć i snagu da vodiš život kakav želiš, ma koliko suprotan od onoga kako ga vide drugi, pa i mi. Jer mi smo ti roditelji, ali ti nama ne pripadaš, mi te ne posedujemo, samo te čuvamo.

Hvala ti što postojiš, moja predivna čarobnice i hvala ti što me učiš svemi što nisam znala i što sa tobom otkrivam koliko toga nisma znala.

Možeš leteti! Ja samo ne znam kako. Ne umem te naučiti. Možda ćeš ti naučiti mene. Radujem se svemu što ću od tebe saznati.

Nemoj ići putem kojim je već neko prolazio, već idi novim putem i ostavi svoj trag!

Blistava budućnost te čeka jer veruješ u svoje snove!

Volim te najviše na svetu celom!

Do meseca i nazad!

Foto: EllaOllivera/Privatna arhiva

Autor: Olivera Jeličić

(Neki citati preuzeti sa webpress.rs)

Moja najdraža majko...

Na današnji dan Bog je na zemlju posadio najlepši cvet, ljubičicu koja je meni podarila život. 

Danas je prvi put neću videti, zagrliti, ni poljubiti. 

Njene najlepše plave oči odsutno gledaju i traže i ja mislim da vide mene.

Jedva ispruži ruku u mom pravcu i ja sanjam da hoće da me zagrle.

Kao da se osmehne i ubeđujem sebe da se osmehuje meni.

Čujem neki zvuk sa njenih usana i znam da izgovara da me voli.

Danas ni to neću doživeti jer vreme je takvo, jer život je takav, jer je zabranjeno.

Biće sama, a ja znam da je u srcu sa nama koji je volimo najviše na svetu i 

molimo se za njen oporavak. 

Srećan rođendan najdraža moja mama!

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva/

Cvećara: "Evergreen"

MAJKA

"Bilo da je tvoja, moja ili Sveta,

majka je ko biljka od koje si stvoren,

srećan što si deo takvog cveta

i što imaš život, izdanak i koren.

Kao što se sunce ogleda u reci,

i bistra mu reka ogledalo pruža,

tako se i majka ogleda u deci,

pa ako su ruže,i ona je ruža.

Ruža i od briga napravi mirise,

i za tvoju radost potroši svoj vek,

ako tražiš zaklon – procveta, širi se,

daje sve iz sebe da ti bude lek

I kad smo već rekli da je majka ruža

morao bi ovo na kraju da znaš:

Majka nije samo da ti ljubav pruža

već da od nje učiš da je i sam daš.

Bilo da je tvoja, moja ili Sveta,

majka je ko biljka od koje si stvoren,

srećan što si deo takvog cveta

i što imaš život, izdanak i koren."

(Rade Jovanović)

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Želela si ovo za poklon, čeka te u tvojoj kući!

Majke su uvek majke, uvek mlade, za svoju decu. I to je najveća stvar na svetu. Jer kako bismo mi bili deca da pored nas nisu majke.

Suncokreti u mom oku

Dvadeset i jedna godina prošla je pored mene, udahnula mi mudrost, znanje, sreću, sigurnost,... ali nije obrisala tugu u oku suncokreta. Ostala su sećanja, osmesi i nada da tamo negde, u večnosti beskraja čuješ kako ti moje tužno oko suncokreta tiho šapće: "Tata, volim te! Tako mi nedostaješ."

EllaOllivera/Privatna arhiva

SUNCOKRETI

"U tužnom oku suncokreta,
što nemo prati neba bludnje,
tu su sve žeđi ovog sveta,
sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:

„Bog je pomalo sve što zari;

I svetlosti je jedna zraka

mera i cena sviju stvari!…

„Sve je što živi na dnu tmine

s prokletstvom nemim na svet palo

– Sve što ne gleda u visine,

i nije jednom zasijalo!…

“ S istoka kralji, obučeni

u teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

u mom su srcu otvorene –

Ali su sunca nakraj sveta,

i tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

dvoredi sjajnih suncokreta,

ali će biti u toj smrti

sva žarka sunca ovog sveta.

(Jovan Dučić)

So Sweet Blog Award!

Moja prva blog nagradica!
Nemate pojma kako je ovo bilo predivno iznenadjenje za mene.
Totalno neočekivano, a ja se ulenjila nakon godišnjeg odmora pa ni prašinu sa blogova da skinem.
Komentar drage Anamb ispod jednog mog posta poveo me je do bloga Carpe diem da vidim o čemu se radi i gle nevidjeno iznenadjence. Bas sam srećna!

HVALA draga Anamb sa Carpe diem od srca :*

Nagradu prosledjujem dalje:

• Mariji @ tousledday 
• Maji @ Kreativni nered
• Nadi @ Nadin blog
• Dragici @ Made by me…
• Jorgovanki @ Jorgovanka

Drage moje,

volim vaše blogove pune jednostavno divnih ideja koje za mene predstavljaju inspiraciju i veliku pomoc u kreativnom stvaralastvu. Hvala!

*** 

Uputstvo koje sam kopirala od Anamb jer sam sada prvi put saznala kako ove nagradice funkcionišu:

Pravila su kratka i jednostavna:

1. Postavite nagradu na svoj blog.
2. Linkujte onoga ko vas je nominovao da mu se na taj način zahvalite.
3. Dodelite nagradu sledećih 5 blogova koji imaju manje od 200 sledbenika te im javite tu vest.

Aprilske kiše

"Na mom licu ni traga od svega

aprilske su kiše predaleko...

Možda više nema takvog stiha

tuge i lepote,

il' ga ima drugi neko!"

...iz stare pesmarice

foto: flicker.com

Moderan čovek

Neki moderan čovek zalutao u pustinji.

Nemilosrdna sunčeva žega gotovo ga je ispila.      

Odjednom ugleda oazu.

- "Fatamorgana" - mislio je - "igra svetla i zraka koji me želi zavarati".

Približavao se oazi ali ona nije iščezavala. Vidio je urme, travu i stene iz kojih je izvirala voda.      
- "To je, razume se, fantazija gladnoga" - razmišljao je - "pa, jasno, sad čak čujem žuborenje vode. Halucinacija sluha! Kako je priroda nemilosrdna!"

Skapao je u tim mislima i umro.
Sat kasnije našla su ga dva beduina.

Reče jedan:
- "Možeš li ti takvo šta razumeti? Urme mu rastu gotovo uz sama usta, a on pored samog izvora leži - skapao od gladi i žeđi!"
- "On je moderan čovek" - odgovori drugi beduin - "nije verovao".

autor: nepoznat, izvor,

foto: zopical.com

Света три Јерарха

Данас ћу отићи тамо где често, а нерадо идем 

запалићу једну свећу

однећу једну црвену ружу

пролићу једну сузу

ти знаш зашто, тата!
Да си ту, 

било би то педесет и осам свећица, 

педесет и осам као крв црвених ружа, 

педесет и осам суза среће, 

за твој рођендан, тата

За мој рођендан 

неће бити ни свећица, 

ни ружа, 

ни суза,... 

забранила сам свима, 

онога дана 

пре девет година 

када си отишао, 

када сам упалила једну свећу, 

положила једну ружу 

на коју је канула само једна суза, 

за један једини живот који имам 

и који си ми ти дао, 

а који није био довољан да те сачува, 

већ само да покуша 

све што је било у његовој моћи 

узалуд 

и да ти на крају 

придржи главу на својим грудима 

и склопи очи, 

твоје очи - моје очи, 

најлепше очи боје раног пролећа...
Само си ти знао

умео

и свећице 

и руже 

и сузе

за мој рођендан 

Само сам ја знала

умела 

и свећице 

и руже 

и сузе

за твој рођендан

и нико више

никада
Данас је твој рођендан, тата!

Autor: Olivera Jeličić

       Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

„Ми смо једно у Бога, 

као што видиш, 

и ништа нема у нама противречно... 

нити има међу нама првог и другог“

Ko je sa slonovima prešao Alpe?

Bilo je to pitanje koje mi je tata postavljao od najranijeg detinjstva. Često mi je pričao priče, a ja nisam imala pojma da me uči istoriji. Sve one, bile su interesantne i ja sam uživala da ih prepričavam drugarima, jedino što nisam znala da kažem, ko ih je naspisao. “Život ih je napisao, sine moj, a istorija sačuvala” imao je običaj da kaže.

Sa godinama sam shvatala značenje tih reči ali isto tako sam prerasla pričanje priča. Ipak, tata je imao običaj da mi iznenada postavi neko pitanje, podsećajući me na te večeri koje sam provodila u njegovom krilu, slušajući dogodovštine raznih junaka. Uvek sam davala tačan odgovor osim na jedno pitanje. Ko je sa slonovima prešao Alpe? Od toga dana sve do zadnjeg pitao me je, ponekad bio i dosadan, često na mestima gde je bilo mnogo ljudi i gde u tom mnoštvu većina nije znala odgovor.

Sećam se da je jedne večeri, kada mu je bolest već obuzela celo telo i kada je padao i vraćao se iz kome, iznenada otvorio oči i ugledavši me pored sebe tiho upitao: “Znaš li ko je sa slonovima prešao Alpe?” Nasmejala sam se i rekla: “ Naravno, Hanibal Barka kralj Kartagine!”. A onda je dodao: "Upamti njegove reči”. Zatvorio je oči i nastavio da spava.

foto: Wikipedija

“Pronaći ćemo put ili ćemo ga sami napraviti" - to su bile Hanibalove reči kao odgovor na primedbu da je nemoguće preći Alpe sa slonovima.

Danas sam prelistavala stari "Politikin zabavnik", časopis koji mi je tata oduvek kupovao. I tamo pronašla:
"Pred njim je drhtalo rimsko carstvo. Kralj drevne Kartagine i jedan od najvećih vojskovođa sveta…znao je nekoliko jezika, pisao je i govorio Grčki…Hrabro se borio u najstrašnijem ratu starog sveta: Drugom punskom ratu…Upao je u Italiju pošto je izveo nezamisliv podvig za ono vreme: to ga je, doduše, stajalo 50 hiljadda ljudi, dve trećine vojske, ali je ipak uspeo da vojnike, konje i slonove prebaci preko Alpa. Za 8 godina ratovanja Hanibal je svojim protivnicima naneo mnoge poraze primenjujući taktiku zbog koje mu se i danas dive, ali ga je rimski vojskovođa Scipion Afrikanasc Stariji na kraju porazio. Poslednje godine života proveo je seljakajući se od dvora do dvora raznih istočnih vladara koje je pokušavao da nagovori na rat protiv Rimljana. Kada je saznao da Bitinijski kralj namerava da ga preda Rimljanima, ispio je otrov. Rođen 247.pre n.e u Kartagini, Afrika – umro 182. pre n.e u Prusi, Bitinija"

Ako nekoga zanima više detalja može ih pronaći na stranicama Wikipedije

Sutra je taj dan...

Sutra je taj dan... Najtužniji dan u mom životu. Dan kojeg ne želim, a ne mogu da ga se ne setim. Dan koji bi volela da prespavam i da kada se probudim bude prekosutra. Dan koji svane svake godine, jednako tužan kao kada je osvanuo prvi put. Dan koji mrzim. Dan koji mi je uzeo ono što sam najviše na svetu volela.
Ne mora da svane taj dan da bih se setila. To je tu u mom srcu, u mojim očima, u mojoj kosi. Ali ne volim kada svane taj dan. Taj sedmi dan osmog meseca u godini. Taj vreo avgustovski dan. Kada tog dana otkuca podne moje srce dobija neki čudan ritam i igra neku lošu igru narednih šest sati i petnaest minuta. Onda mi zastaje dah. Ruke mi postaju teške kao tog dana kada je na njih klonula usnula glava. Prsti utrnu kao tog dana kada su sklopili dva najlepša zelena oka, ista ona koja se ogledaju u mojoj duši. Usne mi postanu hladne kao tog dana kada su poljubile čelo. A suza vrela kao tog dana kada se skotrljala niz moj na njegov obraz
Sutra je dan kada ne funkcionišem. Sutra je dan kada mi smeta osmeh. Sutra je dan kada sve činim za njegovu dušu. Sutra je dan kada pitam Boga zašto je morao baš njega da povede u raj tako rano. Zar mu je toliko trebao baš on za rajske dveri. Zar nije mogao još malo da uživa u raju svoje porodice. Zar Bog nije hteo da vidi da mi treba. Zar Bogu nije bilo žao njegovih 49 godina. Znam, moralo je tako da bude, Bog sve čini sa razlogom.
I ja moram dalje. Sve mislim pustila sam ga da ode. A onda shvatam da nisam. Ili to možda ne umem da prepoznam
Sutra je taj dan...Najtužniji dan u mom životu.

Autor: Olivera Jeličić

foto: abstract.desktopnexus.com

Pismo

Upoznale smo se pre 25 godina na Deliblatskoj peščari. Bile smo sa školom na tzv. nastavi u prirodi. Ona je iz drugog grada. A bili smo smešteni u barake koje su se nalazile jedna pored druge, tako da smo se nekako sa njenim razredom najviše družili. Bilo je to u IV osnovne.

Pred polazak kući razmenili smo adrese. Poslala mi je razlednicu svog mesta, a ja joj na isti način odgvorila. Onda je stiglo prvo pismo, drugo,... Ona je bila jednom kod mene i ja kod nje. Slale smo jedna drugoj fotgrafije. Gledale kako od devojčica postajemo devojke, žene, majke,... Ponekad, ali vrlo retko čule telefonom. Pisma su bila naš svet. Govorile smo jedna drugoj sve, poveravale se, plakale, smejale se. Pričale o ljubavima, planovima, školi, poslu, životinjama,... A onda smo ušle u svet interneta pa smo pravog čika poštara zamenili ovim virtuelnim. Ali pisma i dalje stižu. Chat nam je doneo nove mogućnosti. Opet pišemo... Kao da sve ove godine vodim dnevnik koji ume da mi odgovori, da me podrži, pohvali i kritikuje.

Foto: sarajevska pisma

I danas sam dobila pismo.

Najtužnije do sada.

Izgubila je oca. Otišao je putem kojim je moj pre osam godina otišao. I sada zajedno vode brigu o nama, tamo negde u zemlji snova.

Ona zna. Čita moje misli. Ja osećam svaki njen uzdah.

v.j.z.b.č.b.o 

Voz života

Kažu da je život poput putovanja vozom. Ljudi stalno ulaze i silaze. Prilikom nekih zaustavljanja znaju se dogoditi prijatna iznenađenja ali ima i nezgoda, nesreća, žalosti. Čovek proživljava sve te srećne i one druge trenutke dok putuje.

Od rođenja i “ulaska u voz”, susrećemo se s ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našega putovanja.

Primera radi, naši roditelji…

Nažalost, istina je posve drugačija. Kad-tad oni oni će sići s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, svoje naklonosti, nežnosti, bez svog prijateljstva i svog društva.

Međutim, vremenom će u voz ulaziti i druge osobe koje će nam možda postati i veoma važne

To mogu biti naša braća i sestre, naši prijatelji te ljudi koje susrećemo i koje ćemo na neki način zavoleti tokom života.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju.

Drugi pak tokom svoje vožnje kroz život nalaze samo žalost i tugu.

Srećom, ima i onih koji su i dok je voz u pokretu uvek nadohvat ruke te spremno pomažu onima kojima je pomoć potrebna

Mnogi nakon svog silaska iz voza ostavljaju iza sebe trajnu čežnju.

Mnogi nas sunovraćuju u duboku depresiju / nevolju.

Isto tako mnogi ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Često nas čudi što su mnogi putnici koji su nam najdraži negde u nekom drugom vagonu...ostavljaju nas same u tome odsečku našeg putovanja.

Naravno da nas to ne sprečava da uzmemo na sebe sve tegobe putovanja i samoće pa da ih ipak potražimo i da se pokušamo smestiti u njihov vagon. Međutim, na našu žalost često ne možemo sesti uz njih. Mesto pored njih je već neko drugi zauzeo.

Kao to putovanje .. takav je i život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, prepun sastanaka i rastanaka.. I cesto nema popravnog... Sta se desilo ostaje u prošlosti. Ni jedan proživljen trenutak se više neće vratiti...pa zato pokušajmo da svoje putovanje kroz život učinimo najlepšim mogućim.

Pokušajmo sa svima u vozu biti u nekoj ljubavi (prijateljskoj, komšijskoj, kolegijalnoj, emotivnoj...) i miru. Pokušajmo u svakome od njih videti ono najbolje što je u njima.

Setimo se i toga da na svakome odsečku životnog koloseka netko od suputnika može ‘iskliznuti’ te da treba na vreme pokazati naše razumijevanje i simpatije.

I mi ćemo možebit ‘iskliznuti’ s koloseka...nekad..negde.

I ako se desi, ostaje nam samo da se nadamo i da verujemo da će se i tada naći neko ko će nas razumeti...utešiti i dirnut našom sudbinom plakati sa nama ili zbog nas.

I najveća je misterija putovanja što ne znamo kad ćemo mi napokon sići s voza... Isto kao što neznamo ni za poslednje stanice naših saputnika... čak ni za one koji sjede tik uz nas.

Verovatno ću biti veoma tužan kad dođe vreme rastanka i silaska sa voza.

Verujem da će veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sreo za vreme putovanja a koji su mi od tada postali dragi

Veoma će me ražalostiti što ću morati ostaviti svoju porodicu. Međutim, gajim nadu da će doći i glavni kolodvor. Tada ću videti kako svi oni pristižu, sa svom prtljagom što je za ulaska u voz nisu imali. To će me silno obradovati

Usrećiti će me činjenica i pomisao da sam im pomogao povećati putni prtljag, te da sam u nju stavio prave sadržaje.

Trudimo se i nastojmo da imamo srećno putovanje, ne bi li se na kraju sva muka stostruko isplatila. Pokušajmo da pri silasku s voza ostavimo prazno sedište koje u ostalim putnicima što nastavljaju putovanje budi čežnju i lepa i ugodna sećanja.

Svima želim srećno i ugodno putovanje!

Autor i izvor – nažalost – nepoznat, 
tekst sam dobila od kolege u vidu slajda, 
a ni na netu nisam mogla da ga izguglam
Fotografije pozajmljene iz filma Polar expres

Ne mogu ga pustiti da ode...

Listajući spomenar sećanja vremeplov me je vratio na prokleto tešku dvehiljaditu. Na najtužnije mesece moga života kada mi je Bog lagano uzimao onog kog najviše volim. Nismo mogli dobiti rat i ako smo bitke uspešno vojevali. Dani su bili slični, a sve teži. Sunce je gorelo u glavi, a hladan znoj zime ledio čela. Smenjivala su se godišnja doba tog vrelog, sparnog avgusta ali je jesen njegovog života svakoga dana otkidala uzdahe kao lišće sa umornih krošnji. 

Nisam želela da ode, a istovremeno sam molila Boga da ga odvede bratu, na mesto gde neće znati šta je bol i gde nećemo jedno drugom videti patnju u očima. Te večeri mi ruke nikada nisu bile teže, niti mi prsti bili toliko hladni. Srce je udaralo ritmom njegovih davno izgovorenih reči dok sam mu sklapala oči i lagano zatvarala usta poljubivši čelo: ''...u čelo se ljube nevine osobe, mrtvi ljudi i onaj ko se najviše voli na svetu''. 

"Pusti ga da ode" rekla mi je jednom prilikom Jelena, "Tek tada ćeš moći da pođeš dalje". 

"Ne znam i ne umem, uvek je tu negde. Kuda god da pođem, šta god da pomislim, kada sanjam i svakog jutra kada se pogledam u ogledalo, njegov me pogled preseče, oči mi se osmehnu i kažu: "Idemo dalje sine moj". I ja idem dalje, sa njegovim pogledom u očima, osmehom na usnama i živim onako kako je samo on umeti znao.

fotografija pozajmljena sa karike.com

Nešto lepo što ide u krug

'' - Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?

- Ako imaš vremena – odgovorih

BOG se nasmeši.

- Moje vreme je večnost. Šta si hteo da me pitaš?

- Šta te iznenađuje najviše kod ljudi?

BOG odgovori:

- Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu, a potom bi želeli da ponovo budu deca. Što troše zdravlje da bi stekli novac, pa potom troše novac da bi vratili zdravlje. Što razmišljaju teskobno o budućnosti, zaboravljajući sadašnjost. Što žive kao da nikada neće umreti, onda umiru kao da nikada nisu živeli.

BOG me uzme za ruku. Ostadosmo na trenutak u tišini. Tada upitah:

- Kao roditelj koje bi životne poruke dao svojoj deci?

Osmehujući se BOG odgovori:

   - Da nauče da ne mogu nikoga prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima...Da nauče kako nije bogat onaj ko najviše ima, nego onaj kome najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izleči. Da nauče opraštati, tako da i sami opraštaju. Da spoznaju kako postoje osobe koje nežno vole, ali to ne znaju izreći, niti pokazati. Da nauče da se novcem može kupiti sve osim sreće. Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar i videti je sasvim različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o Vama, a ipak Vas voli. Da nauče kako nije dovoljno da im drugi oproste, moraju i sami sebi oprostiti. Ljudi će zaboraviti šta si rekao. Ljudi će zaboraviti šta si učinio. Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima budio.''

izvor nepoznat, prepisala od kolege, a fotka pozajmljena sa teengirlsliving4god.org