Listajući spomenar sećanja vremeplov me je vratio na prokleto tešku dvehiljaditu. Na najtužnije mesece moga života kada mi je Bog lagano uzimao onog kog najviše volim. Nismo mogli dobiti rat i ako smo bitke uspešno vojevali. Dani su bili slični, a sve teži. Sunce je gorelo u glavi, a hladan znoj zime ledio čela. Smenjivala su se godišnja doba tog vrelog, sparnog avgusta ali je jesen njegovog života svakoga dana otkidala uzdahe kao lišće sa umornih krošnji.
Nisam želela da ode, a istovremeno sam molila Boga da ga odvede bratu, na mesto gde neće znati šta je bol i gde nećemo jedno drugom videti patnju u očima. Te večeri mi ruke nikada nisu bile teže, niti mi prsti bili toliko hladni. Srce je udaralo ritmom njegovih davno izgovorenih reči dok sam mu sklapala oči i lagano zatvarala usta poljubivši čelo: ''...u čelo se ljube nevine osobe, mrtvi ljudi i onaj ko se najviše voli na svetu''.
"Pusti ga da ode" rekla mi je jednom prilikom Jelena, "Tek tada ćeš moći da pođeš dalje".
"Ne znam i ne umem, uvek je tu negde. Kuda god da pođem, šta god da pomislim, kada sanjam i svakog jutra kada se pogledam u ogledalo, njegov me pogled preseče, oči mi se osmehnu i kažu: "Idemo dalje sine moj". I ja idem dalje, sa njegovim pogledom u očima, osmehom na usnama i živim onako kako je samo on umeti znao.
Нема коментара:
Постави коментар