Dođe seoski popa kod mene u firmu da se s'mojim načelnikom razgovara, a ja se tu zadesila. Baš bilo uoči Vrbice. Načelnik upita popa dal' ima dece u selu za Vrbicu, našta popa odgovori da ima i ovakih i onakih. Kakvi su ti onaki? Pitao se načelnik, a i ja. A onda nam popa pojasni da su «ovaki» obična deca, a «onaki» neobična (upotrebio je on i neku drugu reč ali nije lepo). Kakva sad neobična? Pa, to su deca koja su i pokaže nešto vrteći šakom kao da zavrće sijalicu u visini glave i idu u specijalnu školu, a pošto ih je u tom selu mnogo imaju formirano odeljenje u osnovnoj školi – objasnio je popa.
Iznenadili smo se. Postoji takva osnovna i srednja škola kod nas u gradu ali nismo čuli da je ima u jednom selu diljem naše opštine. Ali eto u jednom ima i baš u onom iz koje dolaze mnogobrojne tragi-komične anegdote, gde su filmovi snimani,... Tako da... Ali je tužno.
***
U tom selu beše deda koji je imao veliku familiju ali je voleo mnogo da pije. A kad se napije sramotio ih je na velika zvona – pričao i šta treba i šta ne treba, svađao se, tukao... E bližio se dan kada se pravila velika svadba. Dedin rođeni brat ženio sina. Svi se spremali za veliki događaj. A onda u petak izjutra saopštiše dedi da on ne ide na svadbu. Ovaj zgranut. Zašto? Kako? Objasniše mu kakav je, da ne pokvari veselje kao neka prethodna. Ali avaj. Nije vredelo. Zapeo da ide, pa to ti je. Džaba sva ubeđivanja. Uveče pre nego što pođoše na počinak deda još jednom upita da li on ide sutra na svadbu.
Svi u glas rekoše: «Ne!»
- «Jel' tako?» - Deda će na to
Ostali odgovoriše: «Tako je!»
- «E kad ne idem ja nećete ići ni vi!» reče deda i ode da spava.
Sutradan ustadoše rano, spremiše se za svadbu i pre nego što će poći konačno primete da nema dede. Uzmuvaše se da ga nađu. I nađoše ga. Obešenog na tavanu.
Ceo svoj život bio je čoban što svojih što tuđih ovaca. Vol'o je da pije. Ma ko u tom selu nije. Danjiv'o je i noćiv'o sa ovacama na pašnjacima izvan sela. Nije se plašio ni zime, ni sunca, ni zlonamernika. Plašio se svog psa-ovčara, pulina koji mu je pomagao u poslu.
Elem, jednom prilikom sretne ga komšija koji se vraćao sa njive. Sedoše na panj, zapričaše se. Ponudi čoban svog komšiju dobrom domaćom. Nategnu komšija pa nategnu i čoban ali sve skrivajući se pod kožuh – kožni prsluk al' domaće proizvodnje. Komšija ga s čuđenjem upita šta radi. I dobi odgovor da se krije od psa. Da ga ovaj ne bi video kako pije. Komšija se nasmeja, ništa mu nije bilo jasno.
«Pa ja kad se napijem, udari me rakija u glavu, te mi svi krivi. Ako neka ovca neće da sluša ja ne mogu pijan da je vratim, da poteram stado,...ondak vičem na ovog mog pulina, a bogami najčešće ga istučem sa ovim štapom, a on siromak oman pobegne kući cvileći kod moje žene. Zato čim vidi da ja natežem flašu, a on oman bež kući da ne bi fasov'o. Tako ova moja zna da sam se ja napio pa kad ja dođem kući, e ondak to ne valja. Ne dadne mi da jem, viče, galami, pa i zamane s onim što joj pri ruci. E taka mi beda navrat ne treba. Pa bolje ja ovako da on ne vidi.»
***
Njih dvoje se volelo jako. Al' očevi na ratnoj nozi, branili tu ljubav iz samo njima znanih razloga. Kao Romeo i Julija viđali se krišom. Da ni komšije ne vide jer će odmah babi kasti. Održaše oni tu ljubav do punolestva. On položio vozački. Babo kupio novu «ladu». Uveče uze auto da se pohvali pred drugarima, da se izvedu, u grad il' drugo selo. Tata dozvolio, samo neka ide, zato mu je i kupio, da se provodi i nađe curu, da nije iz nji'ovog sela, još bolje ako je iz grada. On se jeste pohvalio drugarima i počastio ih, al' je autom povezao onu koju nije smeo. Rešiše da «krste» auto. Ta red je. Skrenuše sa glavnog puta na sporedni, zađoše zemljanim putem dublje u mrak. I voleše se kao nikada do tada. Stakla se zamagliše. Izvana hladno, a unutra uključeni auto em greje em se oni ugrejali. I draga usred poljupca ostade bez svesti. U istom trenu oštro kucanje po prozoru. Otvori vrata. Ne zna kud će. Kad ono uniformisano lice, zahteva da izađe iz kola. Pa kako da izađe kad draga pade u nesvest. Ne zanima ovog, a i oružje ima. Šta će kud će misli se, ma neka ga upuca al' on dragu probuditi mora. Svež vazduh i malo pljuskanja po licu povratiše je. A ona prvo kad oči otvori ugleda uniformu, oružje. Cika, vriska. Upališe se neka vanjska svetla. Dotrčaše još neki u uniformama. Kad je svima postalo jasno da su ovi u kolima ljubavnici a ne špijuni, a ovima da su ušli na vojno zemljište slatko se nasmejaše. Jedino nju ubi sramota. Ali Romeo i Julija ne završiše tragično. Kupili očevi plac u gradu i kuću sagradiše. A evo i dece u avliji, pa ih dede zajedno čuvaju, ponosni jer su deca od ovakih.
Нема коментара:
Постави коментар