Čeznem da ti kažem

„Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.“ Rekao je davno Tagore. Strah skriva reči u mom srcu i mojim mislima. Reči, koje mogu da ostvare moje želje ili da pokvare naše prijateljstvo. Zato ćutim i skrivam svoja osećanja od tebe, od svih.

Radovao sam se odlasku u školu, zajedničkim projektima i druženju naših roditelja, jer sam tada provodio vreme sa tobom. Bili smo toliko slični. Samotnjaci, pomalo odbačeni od društva. Kada smo bili zajedno sve je bilo tako lako, lepo i opušteno. Kako smo rasli sve više sam primećivao tvoju prelepu, kao noć, crnu, dugu kosu, iste takve oči i zagonetan osmeh. Tvoja umetnost me je očarala. Prsti koji lete po dirkama klavira ili četkicom prelaze po papiru. Svirala si muziku dok je moje srce plesalo. Slikala si portrete, a ja sam video samo tvoj. Osećao sam se drugačije, lepo i nemirno. Bila je to radost i ljubav. Ispunjavala me je čežnja da ti kažem i pokažem, ali je strah bio veći. Onda su nam se putevi života razišli ali je čežnja ostala. I dalje si mi u mislima. Kao senka me pratiš. Kada čujem tvoje ime, kada vidim tvoje fotografije, kada sretnem devojku koja podseća na tebe, talasi čežnje uzburkaju moje srce i donesu nemir. Čeznem da ti kažem da si lepa i savršena. Čeznem da ti kažem da mislim na tebe i da si moj nespokoj. A onda pomislim da je sve to sada, posle toliko godina bezveze, da ću se uplašiti, spetljati i ispasti smešan. Tada bih u zemlju propao od sramote. Čeznem da te pozovem, da sve priznam, ali i dalje ćutim.

Koliko boli toliko je i lepo da te volim na daljinu. Samo tako si potpuno i samo moja. Reči žive u meni i samo tako neizgovorene imaju pravo značenje. Takve govore o ljubavi koja ne prestaje i koja se zauvek pamti. Čeznem, ali ne, neću ti reći… 

Foto:EllaOllivera/privatna arhiva

Sastav napisao Nikola J., 01.03.2022. 

Ne, ne mogu...

Ne, ne mogu da se smirim
moram da ćutim
da svi pomisle da sam luda
da ćutim
da me niko ne čuje
da tišinom dotaknem misao
da svratim do beznađa
i podarim ono što pokušavam da s`krijem
da ćuteći podelim
suze i smeh. 
Ne, ne mogu da se smirim
moram da plačem
da plačem ludački
glasno
iz duše
da plačem da me ceo svet čuje
da suzama dodirnem zvezde
da svratim do beskraja
samo da provirim kroz taj prozor
da vidim one 
što mi život i sreću podariše
nekada davno
a onda me ostaviše da lutam
ovim bespućem
koji životom zovu.
Ne, ne mogu da se smirim 
moram da se smejem
da se smejem ludački
glasno 
od srca
da se smejem da me ceo svet čuje
da osmehom dodirnem zvezde
da svratim do meseca i 
napravim još jedan krug
za princa koji je moja sreća i 
princezu koja je moj život.

Autor: Olivera Jeličić

              Foto: EllaOllivera/fb/privatna arhiva

Nešto ništa posebno

Umorna sam,

ali mi san ne dolazi na oči.

Boli me svaki deo tela,

svaki mišić,

svaka koščica

i ne znam na koju stranu da se okrenem

i ugnjezdim.

Ali ne boli me onako

da boli,

da bih jaukala.

Na sav glas.

Pa, da.

Jaukala bih

ma ne,

vrištala bih - 

od neke sreće.

Smejala se na sav glas.

Uvek se ovako osećam kad napravim nešto

dobro,

bez obzira koliko moje telo trpi.

Dobro.

Da.

Svašta nešto bude dobro.

Koliko god mi je telo na rezervi

toliko mi baterije 

mojih malih sivih 

pune dobre vibracije i 

šalje ih dalje...

Ne želim još da zaspim.

Telo se buni,

bori sa mislima.

Želim još da uživam u ovom danu.

Ne želim da se završi.

Ne još.

Tako sam uživala u njemu.

Šta sam radila?

Nešto ništa posebno.

Spremala kuću.

Ceo dan!

Autor: Olivera Jeličić

              Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Hvala najdraža majko moja

Foto: EllaOllivera/Privatna arhiva

Tebi, koja si me devet meseci nosila ispod srca.

Tebi, koja si me rodila i sama mi dala ime,

da ga ni po kome ne nosim i da mi ga svi ne biraju,

da budem svoja.

Uvek sam govorila kako ličim na tatu,

drugi da ličim na baba Savku,

a ja sam ustvari sve češće ista ti.

Pomalo zabrinuta, oprezna i neodlučna,

zaboravljam ljudima loše strane i

uvek iznova dajem šanse.

Zamisli,

nikad Ti nisam rekla 

kako sam baš srećna kad zaličim na Tebe.

Na Tebe,

koja si bila stub i temelj i krov.

Hiljadu puta si se trgnula iz nemirnog sna

da vidiš da li još uvek gori svetlo i

strepela ujutru da li smo tu.

Bezbroj nedelja si provela kuvajući, 

pakujući, ispraćajući, čekajući.

Sve si nam dala i sačuvala si nam dom.

Hvala Ti što si znala kada da me držiš blizu,

a kada da me pustiš!

Hvala Ti za svaku stepenicu,

za put koji me uvek vodio kući.

Dala si mi korene da započnem ovaj život,

a onda si mi dala krila da letim.

Naučila si me da sanjam jer si verovala u mene.

Nema takve sile na ovoj zemlji,

nema blaga koja su jednaka toj vrednosti,

vrednosti dara majčinske ljubavi.

Hvala Ti za svaki dan obasjan suncem 

jer to ispunjava moja sećanja i srce.

Hvala Ti za svako nesebično neopevano delo.

Znam šta si sve uradila za mene!

Hvala Ti što si mi dala izbor

da tražim svoju dušu i sreću,

dok ne nađem svoj glas.

I hvala Ti što si me naučila da budem dovoljno jaka

da se savijem kad treba.

Zahvaljujem Bogu majko na Tvojoj ljubavi!

Izvor: Zelena učionica

sastavila Olivera Jeličić

sa izmenjenim i prilagođenim tekstom

 autorke Dajane Grubišić 

Oproštaj s majkom

Danas je zauvek sklopila svoje plave oči, lagano. Zaspala je sa suzom tuge moja najdraža mama.

OPROŠTAJ S MAJKOM

"Majko!

Tvoj stakleni pogled dušu moju muti

i režu me zjene izlomljene bore...

Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,

a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko,

o još samoj jednom

tople prste ti u kosu mi uroni,

da osjetim, majko, u tom jutru lednom

žar ljubavi tvoje...

I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,

pa sklopi oko što u beskraj zuri,

osjećam da taj pogled mene traži,

dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:

poljubac majke što se na put sprema,

i savjet prije no se kaže:

"Zbogom..."

nježnu ljubav majke koje više nema!"

(Danilo Kiš)

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Hajde da se posvađamo

Hajde da se posvađamo

samo malo

molim te

U stvari

hajde da se svađamo

puno

onako

baš

baš

da vičemo

ma ne

da urlamo

da nas komšije čuju

začinjeno

najsočnijim psovkama

našeg jezika

gde pominjemo familiju do askurđela

i strine i teče

i bivše i buduće

onda se možda 

i potučemo

onako muški

te porazbijamo tanjire

i ovako bi mogli kupiti nove

mislim videla sam nov dezen

znaš u onoj prodavnici

a kada nešto zakači zid

taman da ponovo okrečmo

ova boja današnja

i nije nešto

a ako se ista prospe

po nameštaju

da dragi i to novo

pa već mesec dana 

nismo komšijama 

dali materijal

za priču

ogovaranje

zavist i 

ljubomoru

znaš

onaj nas novi

veliki auto

vise i nije nov

Hajde malo da se posvađamo

Ne vredi

za svađu su potrebne 

dve budale

a nama uvek 

jedna nedostaje

Da sačekam sutra

aha

biće

i galame

i psovki

i svega

naši igraju rukomet

a komšije će

i ovako misliti 

da se svađamo

Autor: Olivera Jeličić

 

Fotka pozajmljena sa: ddl.rs

Hoću da pišem

  

    Foto:EllaOllivera/privatna arhiva

Neću da pišem o farmi i parovima

to ne gledam

neću da pišem o fudbalu

neka to čine dečaci

neću da pišem ni o dijetama

jer sve su iste

neću da pišem o modi

jer sam oduvek imala neku svoju

neću da pišem

samo zato da bi bila najčitaniji

blog

post

samo zato da bi bila 

tamo na nekoj listi

neću da pišem

zato

i zato...

Hoću da pišem srcem

dušom

svojom levom rukom

i prstima

koji lete po tastaturi

Hoću da pišem o tebi

meni

nama

njima

i njinima

Hoću da pišem za tebe

mene nas 

njih

i njine

Hoću da pišem...

Hoću da zaustavite vreme

samo malo

jer hoću da pišem

Hoću da zaustavite vreme

jer prebrzo rastu

jer prebrzo stare

i odoše

jedni u život

drugi na njegov kraj

i neću stići da napišem

a hoću da pišem

i neću stići da napišem

ono što ne umem sada da im kažem

i neću stići da napišem

ono što im sada ne smem reći

Zaustavite vreme

jer hoću da pišem...

Autor: Olivera Jeličić

Moja kćeri, živote moj!

Živote moj,

moja prelepa devojčice plavih očiju, velikog srca i duše koja grli svet.

Želela bih da znaš da nema opuštanja, da borba tek počinje:

Ništa ne moraš, a sve možeš!

Nije važno da si bolja od drugih, već da si najbolja za sebe!

NIšta ne moraš da trpiš, podnosiš, gutaš i ćutiš. Život nije podnošenje već pronalaženje sreće. Način uvek postoji i ti možeš, zaista možeš sve što poželiš. Ali želja dolazi iz srca, a ne iz potrebe.

Najvažnije je da si srećna!

Voli koga god i kako god želiš!

Ne živi kako bi trebalo, već kako osećaš, u saglasnosti sa sobom i tada te niko neće povrediti jer tvoj život tvoj uspeh!

Ne živi kako bi trebalo već kako osećaš, u saglasnosti sa sobom i tada te niko neće povrediti jer tvoj život tvoj uspeh!

U redu je stati, odustati i reći da si pogrešila. Uvek možeš ponovo. To je snaga! Jer ne braniš svoje izbore u prošlosti već nadu u budućnosti.

Slobodno trči, viči, igraj se, voli, raduj, pričaj, jedi, misli kako umeš.

Ne budi kao drugi i dopusti drugima da budu ono što jesu.

Plači, slobodno, gorko, jecajući, jer suze čiste i odnose sve ono što preuzimamo od drugih. Kada ih ne pustimo, padaju u našu dušu, talože i stvaraju bedeme koje niko posle ne može srušiti. Samoća nije strašna, možeš biti sama i srećna. I bolje je biti sam nego u lošem društvu.

Ako si tužna - menjaj, počni ispočetka, vrati se unazad, uradi sve što je potrebno da u sebi vratiš radost i veselje.

Ne možeš menjati druge. Ne možeš menjati ni sebe - možeš samo rasti, razvijati se, učiti i postajati bolja verzija svog bića.

Voli sebe!!!

Ti si čudo, stvoreno iz čuda, koje treba čuda da stvara!

Ti imaš moć i snagu da vodiš život kakav želiš, ma koliko suprotan od onoga kako ga vide drugi, pa i mi. Jer mi smo ti roditelji, ali ti nama ne pripadaš, mi te ne posedujemo, samo te čuvamo.

Hvala ti što postojiš, moja predivna čarobnice i hvala ti što me učiš svemi što nisam znala i što sa tobom otkrivam koliko toga nisma znala.

Možeš leteti! Ja samo ne znam kako. Ne umem te naučiti. Možda ćeš ti naučiti mene. Radujem se svemu što ću od tebe saznati.

Nemoj ići putem kojim je već neko prolazio, već idi novim putem i ostavi svoj trag!

Blistava budućnost te čeka jer veruješ u svoje snove!

Volim te najviše na svetu celom!

Do meseca i nazad!

Foto: EllaOllivera/Privatna arhiva

Autor: Olivera Jeličić

(Neki citati preuzeti sa webpress.rs)

Moja najdraža majko...

Na današnji dan Bog je na zemlju posadio najlepši cvet, ljubičicu koja je meni podarila život. 

Danas je prvi put neću videti, zagrliti, ni poljubiti. 

Njene najlepše plave oči odsutno gledaju i traže i ja mislim da vide mene.

Jedva ispruži ruku u mom pravcu i ja sanjam da hoće da me zagrle.

Kao da se osmehne i ubeđujem sebe da se osmehuje meni.

Čujem neki zvuk sa njenih usana i znam da izgovara da me voli.

Danas ni to neću doživeti jer vreme je takvo, jer život je takav, jer je zabranjeno.

Biće sama, a ja znam da je u srcu sa nama koji je volimo najviše na svetu i 

molimo se za njen oporavak. 

Srećan rođendan najdraža moja mama!

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva/

Cvećara: "Evergreen"

MAJKA

"Bilo da je tvoja, moja ili Sveta,

majka je ko biljka od koje si stvoren,

srećan što si deo takvog cveta

i što imaš život, izdanak i koren.

Kao što se sunce ogleda u reci,

i bistra mu reka ogledalo pruža,

tako se i majka ogleda u deci,

pa ako su ruže,i ona je ruža.

Ruža i od briga napravi mirise,

i za tvoju radost potroši svoj vek,

ako tražiš zaklon – procveta, širi se,

daje sve iz sebe da ti bude lek

I kad smo već rekli da je majka ruža

morao bi ovo na kraju da znaš:

Majka nije samo da ti ljubav pruža

već da od nje učiš da je i sam daš.

Bilo da je tvoja, moja ili Sveta,

majka je ko biljka od koje si stvoren,

srećan što si deo takvog cveta

i što imaš život, izdanak i koren."

(Rade Jovanović)

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Želela si ovo za poklon, čeka te u tvojoj kući!

Majke su uvek majke, uvek mlade, za svoju decu. I to je najveća stvar na svetu. Jer kako bismo mi bili deca da pored nas nisu majke.

Suncokreti u mom oku

Dvadeset i jedna godina prošla je pored mene, udahnula mi mudrost, znanje, sreću, sigurnost,... ali nije obrisala tugu u oku suncokreta. Ostala su sećanja, osmesi i nada da tamo negde, u večnosti beskraja čuješ kako ti moje tužno oko suncokreta tiho šapće: "Tata, volim te! Tako mi nedostaješ."

EllaOllivera/Privatna arhiva

SUNCOKRETI

"U tužnom oku suncokreta,
što nemo prati neba bludnje,
tu su sve žeđi ovog sveta,
sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:

„Bog je pomalo sve što zari;

I svetlosti je jedna zraka

mera i cena sviju stvari!…

„Sve je što živi na dnu tmine

s prokletstvom nemim na svet palo

– Sve što ne gleda u visine,

i nije jednom zasijalo!…

“ S istoka kralji, obučeni

u teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

u mom su srcu otvorene –

Ali su sunca nakraj sveta,

i tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

dvoredi sjajnih suncokreta,

ali će biti u toj smrti

sva žarka sunca ovog sveta.

(Jovan Dučić)

Suze koje ne teku

Kida me iznutra, cepa

i boli, jako boli

kad vidim da si nervozan i tužan,

kad vidim da si sam

kad znam da te moram pustiti

i danas da odeš

i sutra

i svakog narednog dana,

a ja ne mogu biti tamo 

da te zaštitim

da ti ruku prižim

samo da ti pogledom znak dam,

I reći će da to tako mora,

da je sve u redu

da si ti moja velika beba

da moraš da odrasteš

da preterujuem,

a ja znam da te je strah

govore mi

tvoji nokti

tvoje olovke

tvoji crteži

tvoje zamuckivanje

tvoj zagrljaj

tvoj poljubac

tvoj osmeh

I idem,

tražim,

kucam

I neću stati

to ti obećavam!

Autor: Olivera Jeličić

              Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Težnja ka sreći

foto: Tradicija i obicaji srpskog naroda

• Ima trenutaka u životu, u kojima ti nedostaje draga osoba, koju bi tako rado dovela iz zemlje svojih snova i čvrsto zagrlila!
• Kada nam se jedna vrata sreće zatvore, otvore se druga nova. Ali mi gledamo samo na zatvorena vrata i ne primećujemo ona nova, koja su se otvorila.
• Ne veruj vanjskom blještavilu, ono je često varljivo.
• Ne trči za materijalnim bogatstvom, ono je prolazno.
• Nađi nekoga, ko će te nasmejati, kako bi ti i najtužniji dan postao lep.
• Nađi nekoga, s kim ćeš biti radostan.
• Sanjaj ono šta želiš.
• Idi tamo kuda želiš.
• Nađi sebi ono što jesi. Jer život je jedinstven i samo jednom nam se pruža prilika da učinimo ono što želimo.
• Srećna deca nemaju obavezno najbolje od najboljeg. Ona jednostavno uzmu najbolje od onoga na šta naiđu.
• Najlepša budućnost zavisi od sposobnosti da se zaboravi ono što je prošlo.
• Nećeš moći da napreduješ u životu dokle god za sobom ne ostaviš sve greške i zablude prošlosti kao i sve ono što te je povredilo.
• Kada dete plače, tešimo ga obraćajući mu se osmehom.
• Sagledaj život u svoj njegovoj lepoti. Idi do kraja, uvek s osmehom, bez obzira na suze drugih.

Aprilske kiše

"Na mom licu ni traga od svega

aprilske su kiše predaleko...

Možda više nema takvog stiha

tuge i lepote,

il' ga ima drugi neko!"

...iz stare pesmarice

foto: flicker.com

Đak prvak, ponovo

Sutra polazim u prvi razred osnovne škole treći put.
Moja velika beba, moj maza, moja sreća, moj princ sutra postaje đak prvak.
Sećam se kada je moja princeza pre dve godina kročila u to doba, i treme, i sjaja u oku, i skrivenog straha i svega. Mazuljak ne krije strah i postavlja milion pitanja. On nije želeo da se mazi, on je jednostavno legao kraj mene u krevet i rekao da on tu večeras spava.
Gledam ga sada dok spava. Vrti se, rukom me traži. Okreće se, njuška me. Zalepio se za mene, steže me. Boji se, znam. Kao da mi neko otima bebu iz naručja, po drugi put. Bojim se i ja. Ne onog što će se dogoditi sutra, već svega što sledi prekosutra, i nakosutra i svakog sledećeg dana njegovog školovanja.
Ne, nije on kao Ćićko, samostalan, prodoran,...On je mazuljak, beba u ruhu sedmogodišnjaka. Neko ko još uvek ne zna ni da priča dobro, ko ne zna slova i brojeve, neko čiji je život samo igra.
Zato ne mogu da verujem da će sutra kročiti u život, u odrastanje. Ulazi u najlepše doba. Đačko doba.
Ja se i dalje ne sećam svog prvog dana u školi? Zato se sećam princezinog, a sigurno ću upamtiti i sutrašnji.
Želim Ti mazo moja srećan polazak u prvi razred!!!
Da svakog dana naučiš nešto novo što ćeš kasnije iskoristiti na pravi način u životu. Želim da sutrašnji dan bude početak tvog obrazovanja koji će te odvesti do uspeha u životu. Da tokom svog školovanja ne naučiš samo ono što ti knjige kažu već da se učiš životu.
Želim Ti puno novih drugara, petica, osmeha, pesama, putovanja, simpatija...
Želim ti svu sreću ovoga sveta, a ja ću uvek biti tu, uz tebe i nikada me ništa neće sprečiti da ti pružim ruku, osmeh, pravu reč.
Volim te srećo mamina!!!

Autor: Olivera Jeličić

foto: Kurir

Muškarci greše pri kupovini poklona

Listajući nedeljni "Press" pronašla sam tekst u kojem se kaže da najnovija istraživanja pokazuju da 90% muškaraca svojoj izabranici kupuje poklon o kojem su malo ili nimalo razmišljali, i da će zbog toga sasvim sigurno pogrešiti. Muškarci najčešće greše pri odabiru veličine, pa tako 40% žena dobije odeću koja im ne odgovara. S činjenicom da će dobiti neodgovarajući poklon moralo se pomiriti čak 22% žena, a svaka šesta smatra da muškarci prilikom kupovine uopšte ne razmišljaju.

I bez ovog istraživanja nema žene koja se nije uverila u ovu tvrdnju.

foto: novosti.co.rs

Nikada neću zaboraviti Tanjine uplakane oči kada mi je razočarano uz ness pričala o poklonima od svog dragog.
Sve je počelo prvim zajedničkim Danom zaljubljenih nakon nekoliko meseci zabavljanja. Bili su u novootvorenoj poslastičarnici i jeli su kolače, kada joj je pružio lepo upakovan poklončić. Unutra je bio body, boje kasije u kombinaciji pamuka i čipke. Boja joj se nije dopala, kao ni preterano veliki dekolte ali ok i ovako će ga nositi samo za njegove oči, prošlo joj je kroz glavu. Ipak znala je da kada obuče body neće u njemu izgledati ni malo sexi. Već odokativnom metodom zaključila je da joj je velik, što je potvrdio i dva puta veći konfekcijski broj na etiketi, a konačan sud stigao je kada ga je kasnije i probala. On je prokomentarisao da nije očekivao da će joj biti velik na šta se ona strašno uvredila shvativši da je u njegovim očima za dva broja krupnija. Užas za ženu. A dizajn... pa njemu se dopao, bez razmišljanja da li će se dopasti njoj.
Da ne bi ponovio grešku, za 8.mart koji je ubrzo došao, Darko je rešio da Tanji pokloni komplet šminki u zelenoj i zlatnoj nijansi. Njoj, koja nosi samo srebrni nakit, koja ne voli zlatne, braonkaste ni žućkaste nijanse, a o zelenoj da i ne govorim. I ne samo da ih ne voli nego ih nikada nema na sebi ni u kakvom obliku, ni u detalju. Osmehnula se i zahvalila mu, a onda je naišao konobar i doneo pizzu, i sve se na tome završilo. Nikada je nije koristila, a on to naravno nikada nije ni primetio.
Vrh glposti bio je kada su tog leta otišli na svadbu njegovog drugara: rekao joj je da je kupio veliki ćup. Pogađate: to nije bio ćup već obična saksija za cveće većih dimenzija sa sve rupom i tacnom.
Bilo je tu još kojekakvih sitnica.
Njene suze razočarenja sa početka priče vremenom su se pretvorile u smejalice jer bismo uvek nakon darivanja napravile "smešno kofiranje". Ipak, volela ga je ludo i ako nije znao da odabira poklone. Pokušavala je da ga usmeri, ali sve bi padalo u vodu kada bi otišao sam u kupovinu.
Danas ona bira poklone i za sebe i za druge, a oni i dalje savršeno funkcionišu.

Na moju sreću, muškarac koji meni bira poklone pripada onoj maloj grupi od 10%, dobro... 

ne baš uvek... ponekad, srećom retko, se omakne.

Grip

Imali ste sigurno nekada grip - onaj malo jači. Zašto baš taj? Pa takav mi treba za priču o tome kako se i bez nas jednako dobro i fino - živi i može?!? ... U čemu je stvar? Stvar je u tome što su vam, kad i meni, u prvo vreme gripa, verovatno, svi koji su vam bili na raspolaganju kuvali čajeve (sa limunom) sto puta merili temperaturu, pitali vas kako vam je i brinuli da li vam je bolje..., ali samo u neko ''prvo vreme'', ne i onoliko koliko ste vi podrazumevali da treba?! Naime, iznenađujuće brzo, gore pomenuta situacija se - drastično okreće, tačnije, ''odjednom'' za vas započinje pravi pakao... Zašto pakao? Pa zato što je ''jači grip'' samo jedna od situacija u životu kada imate priliku  za jezivo iskustvo toga da niste centar sveta!!!, da niko na vas ne obraća pažnju, da niko o vama stvarno ne brine, tj. koliko drugi o vama malo (ili nikako) ne razmišljaju!!!... ''Jači grip'' je samo jedna od hiljadu prilika u životu u kojoj vam se dešava ''ono čemu se ni u snu niste nadali'', zapanjujuća, razočaravajuća i strašna istina - uvid da:

NIKOME NISTE POTREBNI!!!

With you or without you.

Sa vama ili bez vas - njima je svejedno!!!

I ne samo njima svima.

Ceo svet se - i bez vas - ipak okreće!!! 

 Niste potrebni nikome - ni svetu - ni ljudima!!!

foto: blweathers

Svi se - i kada ste, na primer, jako bolesni - ponašaju isto, svakodnevno!?! I kad vas nema sve je isto... ništa nije stalo... ništa nije propalo... i vi kao da ste totalno ne-potrebni, ne-važni i beznačajni, ne falite im (nikome i ničemu) - ni koliko jedan ekser?!? Još će ispasti da ste im smetnja ili još gore teret, pa će vam se i činiti kako im je bez vas nekako bolje, komotnije, lepše... kao da su bez vas nekako sretniji, veseliji... Ma bre, ponašaju se kao da su vas se konačno otarasili... kao da vas nema... kao da vas nikada nije ni bilo?!?

Pa da onda donesmo zaključak.

Sledeći put kad pomislite da svet bez vas ne može da opstane

iskušajte to prvo kako vas savetuje Og Mandino:

''Gurnite šaku u lonac sa vodom, 

a onda izvucite.

Rupa koja ostane u vodi,

pokazaće vam,

tačnu metu vaše važnosti.''

izvor: nepoznati autor, dobila papirče od brata

Mimoze

 

.Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Ledeno januarsko popodne, a centar grada pun

Nije bilo veselog čavrljanja u toj gužvi, već su svi zurili da obave nešto do bankomata ili do kineske robne kuće. Ja sam se laganica vraćala iz salona. Opuštena nakon puna dva sata bla-bla, uz čaj od narandže, sa devojkama u salonu. Ipak nisam prošetala nokte po glavnoj ulici jer sam morala navući rukavice. Nisam ih skidala ni kada sam prišla improvizovanom štandu i izvadila novčanik da platim. Poznati lik neuglednog muškarca i ove godine prodavao je mimoze. Lik koji sam vidjala samo kada i mimoze. Ma, kao da ih je delio za džabe. Gužva je bila velika. Buketić sto dinara. Uspela sam da kupim dva pre nego što je i poslednji nestao u masi.

Kada mi je mama otvorila vrata njen osmeh i sjaj u očima ispunili su mi dan i ugrejali srce. Buket mimoza u vazi izmamio nam je uzdahe. Ispijajući belu kafu sećale smo se moje bake koja je obožavala mimoze. Mama ih je uvek kupovala i nosila baki, a sada to već gidnama mojoj majci činim ja. Miris mimoza dodirivao nam je uspomene i kao da smo sve tri bile zajedno. Reči nisu bile potrebne. Samo setan osmeh i suza u uglu oka.
Sada sa svojom ćerkom stvaljam mimoze u vazu i pričam joj priču o prabaki, baki, majci i našem običaju mimoza.

Petak 13.

Na šta pomislite kada ugledate ovaj datum na kalendaru?

foto: kovinekspres.rs

Na baksuzan dan kada je bolje da ne izlazite iz kuće?

Na čuveni film?

Ja se uvek setim priče moje stare komšinice. Bila sam tinejdžerka. Vreme kada je većina mojih drugarica počela da izlazi. Ja sam naravno bila na treninzima ili utakmicama posle kojih sam samo sanjala krevet, pa su moji izlasci bili veoooma retki. A i kada bih izašla morala sam doći kući poslednjim autobusom u deset i petnaest. Međutim bilo je mojih drugarica koje su ostajale i iza ponoći. Tako smo se jednog petka 13. čekale na klupi da bi izašle. Pošto je moj brat rekao roditeljima da izlazimo na isto mesto i da ćemo se zajedno vratiti kući dobila sam izlazak do 1. I dok smo sedele na klupi tu se našla i čuvena komšinica baba Sejka. Pričale smo o famoznom datumu. Sve je začinila baba Sejkina priča:

«Ako se u ponoć između petka 13. i subote 14. nađeš napolju i iza sebe čuješ korake nalik topotu konja ili štiklama koje udaraju o beton ne okreći se, već požuri tamo gde si naumio, u zatvoren prostor. Jer taj ko iza tebe ide umesto stopala kopita ima i neće ti dobro učiniti, o glavi će ti raditi. A ako si u zatvorenom prostoru i ponoć otkuca, a tebi neko zakuca na vrata ne otvaraj pa da rođenu majku misliš da vidiš. To su isti ti kopitari uzeli lik drage osobe kojoj bi vrata uvek otvorili. Pobesneće i prozvaće neki predmet iz tog prostora da vrata otvori. Taj predmet će se u vazduh vinuti i lebdeći doći do vrata koja će se otvoriti kad ih predmet dotakne. Da se to ne bi dogodilo, a ti taj predmet, čim čuješ njegovo ime, dohvati i okreni naopako, te će ono ostati na zemlji i kopitari neće ući. Tek kad sat otkuca jedan posle ponoći bićete bezbedni.»

Bogami kad se ponoć približila ne beše nam sve jedno. Stalno sam imala utisak da ću začuti kopita. Naravno, za mog brata su to bile budalaštine. A ja sam jedva čekala vreme kada će se pojaviti i vratiti me kući. Naravno nisu se pojavili nikakvi kopitari.

Puno godina kasnije, na jedan petak 13. izašla sam sa najboljom drugaricom, prošetale smo, popile kafu i piće i laganica vraćale kući. Rastale smo se kod njene zgrade odakle sam krenula sama. Trebalo mi je još nekih 15 minuta da bih stigla svojoj. A onda sam začula kako sat na crkvenom tornju otkucava ponoć. Kad je otkucao dvanaest iza sebe začuh korake, čudne. U momentu se setih priče. I pogodite šta sam uradila. Ne okrećući se kao sumanuta sam trčala do kuće obarajući sve rekorde. Srećom kondicije mi nije falilo. Uletela sam, zaključala. Obučena se uvukla bratu u krevet koji nije izašao te večeri. On se samo nasmejao i rekao da sam mogla bar svoja kopita tj. patike da izujem.

Danas je petak 13. i ja ću večeras u ponoć spavati. Pre toga sve ću pozatvarati, pozaključavati i decu ću ušuškati između nas da spavaju. Na radiju koji imam ugrađen u bračni krevet pustiću neku muziku da ne čujem ako neko zakuca.

Za svaki slučaj...