Oduvek sam više volela da se igram sa dečacima. Možda zato što sam odrasla okružena muškarcima. Rođena sam kao prvo žensko čeljade u porodici nakon 20 godina, oko mene sama braća, stričevi i ujaci. A možda zato što su me devojčice nervirale ogovaranjima, licemerjem, ljubomorom. I tada kao i sada sve su ličile: imale iste frizure, patike, školske torbe, odeću,... Mrzela sam to više od svega i uvek se trudila da budem drugačija od svih i polazilo mi je za rukom. Zato sam najviše i volela da se igram sa dečacima: fudbal, klikeri, ragbi, igre bez granica, žandara i lopova,...
Klikeranje mi je bilo omiljeno. Maznula bih iz bratove kutije klikere one najlpše šestoperce, mermerce i otišla da se fuljim sa njegovim drugarima, vraćala bih mu po nekoliko puta više klikera nego što sam ’’pozajmljivala’’.
Jednom prilikom vraćajući se sa Pokrajinskog takmičenja u džudou svartila sam do grupe dečaka koji su se klikerali na trouglove. Pozajmim jedan kliker, ofuljim 10-ak i u tom trenuku naiđe komšija koji me je stalno zadirkivao. Izazovem ga i on pristane, imao je bezbroj uslova, te ovakva pravila, onakva. Pristanem na sve rešena da ga dobijem. Ulog svih 10 klikera. Krenemo i baš mi nije išlo. Prilikom jednog izbijanja iz polu-zakopčane trenerke ispadne mi bronzana medalja. On me prekinu, priđe, uze u ruke medalju i upita odakle mi ovo. Ko iz topa odgovorih: ’’Iz klikeranja’’. Začuđeno me je pogledao: ’’Iz kakvog klikeranja?’’ A ja mu složim priču da sam bila u NS na takmičenju i da sam treća u Vojvodini. Prebledeo je. I posmatrači su ostali bez teksta. Shvatim da su poverovali. Dobijem neko samopuzdanje i pokupim mu sve klikere. OK i on je igrao poprilično konfuzno. Ali baš me bilo briga. Odnela sam bratu lepu kolekciju. Ali na žalost, niko više nije posle hteo da se fulji samnom. Nikakva ubeđivanja nisu urodila plodom, obrazloženja da sam čudista. Moja karijera klikeraša se tu završila.
Нема коментара:
Постави коментар