Na šta pomislite kada ugledate ovaj datum na kalendaru?
foto: kovinekspres.rs
Na baksuzan dan kada je bolje da ne izlazite iz kuće?
Na čuveni film?
Ja se uvek setim priče moje stare komšinice. Bila sam tinejdžerka. Vreme kada je većina mojih drugarica počela da izlazi. Ja sam naravno bila na treninzima ili utakmicama posle kojih sam samo sanjala krevet, pa su moji izlasci bili veoooma retki. A i kada bih izašla morala sam doći kući poslednjim autobusom u deset i petnaest. Međutim bilo je mojih drugarica koje su ostajale i iza ponoći. Tako smo se jednog petka 13. čekale na klupi da bi izašle. Pošto je moj brat rekao roditeljima da izlazimo na isto mesto i da ćemo se zajedno vratiti kući dobila sam izlazak do 1. I dok smo sedele na klupi tu se našla i čuvena komšinica baba Sejka. Pričale smo o famoznom datumu. Sve je začinila baba Sejkina priča:
«Ako se u ponoć između petka 13. i subote 14. nađeš napolju i iza sebe čuješ korake nalik topotu konja ili štiklama koje udaraju o beton ne okreći se, već požuri tamo gde si naumio, u zatvoren prostor. Jer taj ko iza tebe ide umesto stopala kopita ima i neće ti dobro učiniti, o glavi će ti raditi. A ako si u zatvorenom prostoru i ponoć otkuca, a tebi neko zakuca na vrata ne otvaraj pa da rođenu majku misliš da vidiš. To su isti ti kopitari uzeli lik drage osobe kojoj bi vrata uvek otvorili. Pobesneće i prozvaće neki predmet iz tog prostora da vrata otvori. Taj predmet će se u vazduh vinuti i lebdeći doći do vrata koja će se otvoriti kad ih predmet dotakne. Da se to ne bi dogodilo, a ti taj predmet, čim čuješ njegovo ime, dohvati i okreni naopako, te će ono ostati na zemlji i kopitari neće ući. Tek kad sat otkuca jedan posle ponoći bićete bezbedni.»
Bogami kad se ponoć približila ne beše nam sve jedno. Stalno sam imala utisak da ću začuti kopita. Naravno, za mog brata su to bile budalaštine. A ja sam jedva čekala vreme kada će se pojaviti i vratiti me kući. Naravno nisu se pojavili nikakvi kopitari.
Puno godina kasnije, na jedan petak 13. izašla sam sa najboljom drugaricom, prošetale smo, popile kafu i piće i laganica vraćale kući. Rastale smo se kod njene zgrade odakle sam krenula sama. Trebalo mi je još nekih 15 minuta da bih stigla svojoj. A onda sam začula kako sat na crkvenom tornju otkucava ponoć. Kad je otkucao dvanaest iza sebe začuh korake, čudne. U momentu se setih priče. I pogodite šta sam uradila. Ne okrećući se kao sumanuta sam trčala do kuće obarajući sve rekorde. Srećom kondicije mi nije falilo. Uletela sam, zaključala. Obučena se uvukla bratu u krevet koji nije izašao te večeri. On se samo nasmejao i rekao da sam mogla bar svoja kopita tj. patike da izujem.
Danas je petak 13. i ja ću večeras u ponoć spavati. Pre toga sve ću pozatvarati, pozaključavati i decu ću ušuškati između nas da spavaju. Na radiju koji imam ugrađen u bračni krevet pustiću neku muziku da ne čujem ako neko zakuca.
Za svaki slučaj...
Na baksuzan dan kada je bolje da ne izlazite iz kuće?
Na čuveni film?
Ja se uvek setim priče moje stare komšinice. Bila sam tinejdžerka. Vreme kada je većina mojih drugarica počela da izlazi. Ja sam naravno bila na treninzima ili utakmicama posle kojih sam samo sanjala krevet, pa su moji izlasci bili veoooma retki. A i kada bih izašla morala sam doći kući poslednjim autobusom u deset i petnaest. Međutim bilo je mojih drugarica koje su ostajale i iza ponoći. Tako smo se jednog petka 13. čekale na klupi da bi izašle. Pošto je moj brat rekao roditeljima da izlazimo na isto mesto i da ćemo se zajedno vratiti kući dobila sam izlazak do 1. I dok smo sedele na klupi tu se našla i čuvena komšinica baba Sejka. Pričale smo o famoznom datumu. Sve je začinila baba Sejkina priča:
«Ako se u ponoć između petka 13. i subote 14. nađeš napolju i iza sebe čuješ korake nalik topotu konja ili štiklama koje udaraju o beton ne okreći se, već požuri tamo gde si naumio, u zatvoren prostor. Jer taj ko iza tebe ide umesto stopala kopita ima i neće ti dobro učiniti, o glavi će ti raditi. A ako si u zatvorenom prostoru i ponoć otkuca, a tebi neko zakuca na vrata ne otvaraj pa da rođenu majku misliš da vidiš. To su isti ti kopitari uzeli lik drage osobe kojoj bi vrata uvek otvorili. Pobesneće i prozvaće neki predmet iz tog prostora da vrata otvori. Taj predmet će se u vazduh vinuti i lebdeći doći do vrata koja će se otvoriti kad ih predmet dotakne. Da se to ne bi dogodilo, a ti taj predmet, čim čuješ njegovo ime, dohvati i okreni naopako, te će ono ostati na zemlji i kopitari neće ući. Tek kad sat otkuca jedan posle ponoći bićete bezbedni.»
Bogami kad se ponoć približila ne beše nam sve jedno. Stalno sam imala utisak da ću začuti kopita. Naravno, za mog brata su to bile budalaštine. A ja sam jedva čekala vreme kada će se pojaviti i vratiti me kući. Naravno nisu se pojavili nikakvi kopitari.
Puno godina kasnije, na jedan petak 13. izašla sam sa najboljom drugaricom, prošetale smo, popile kafu i piće i laganica vraćale kući. Rastale smo se kod njene zgrade odakle sam krenula sama. Trebalo mi je još nekih 15 minuta da bih stigla svojoj. A onda sam začula kako sat na crkvenom tornju otkucava ponoć. Kad je otkucao dvanaest iza sebe začuh korake, čudne. U momentu se setih priče. I pogodite šta sam uradila. Ne okrećući se kao sumanuta sam trčala do kuće obarajući sve rekorde. Srećom kondicije mi nije falilo. Uletela sam, zaključala. Obučena se uvukla bratu u krevet koji nije izašao te večeri. On se samo nasmejao i rekao da sam mogla bar svoja kopita tj. patike da izujem.
Danas je petak 13. i ja ću večeras u ponoć spavati. Pre toga sve ću pozatvarati, pozaključavati i decu ću ušuškati između nas da spavaju. Na radiju koji imam ugrađen u bračni krevet pustiću neku muziku da ne čujem ako neko zakuca.
Za svaki slučaj...
Нема коментара:
Постави коментар