Čeznem da ti kažem

„Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.“ Rekao je davno Tagore. Strah skriva reči u mom srcu i mojim mislima. Reči, koje mogu da ostvare moje želje ili da pokvare naše prijateljstvo. Zato ćutim i skrivam svoja osećanja od tebe, od svih.

Radovao sam se odlasku u školu, zajedničkim projektima i druženju naših roditelja, jer sam tada provodio vreme sa tobom. Bili smo toliko slični. Samotnjaci, pomalo odbačeni od društva. Kada smo bili zajedno sve je bilo tako lako, lepo i opušteno. Kako smo rasli sve više sam primećivao tvoju prelepu, kao noć, crnu, dugu kosu, iste takve oči i zagonetan osmeh. Tvoja umetnost me je očarala. Prsti koji lete po dirkama klavira ili četkicom prelaze po papiru. Svirala si muziku dok je moje srce plesalo. Slikala si portrete, a ja sam video samo tvoj. Osećao sam se drugačije, lepo i nemirno. Bila je to radost i ljubav. Ispunjavala me je čežnja da ti kažem i pokažem, ali je strah bio veći. Onda su nam se putevi života razišli ali je čežnja ostala. I dalje si mi u mislima. Kao senka me pratiš. Kada čujem tvoje ime, kada vidim tvoje fotografije, kada sretnem devojku koja podseća na tebe, talasi čežnje uzburkaju moje srce i donesu nemir. Čeznem da ti kažem da si lepa i savršena. Čeznem da ti kažem da mislim na tebe i da si moj nespokoj. A onda pomislim da je sve to sada, posle toliko godina bezveze, da ću se uplašiti, spetljati i ispasti smešan. Tada bih u zemlju propao od sramote. Čeznem da te pozovem, da sve priznam, ali i dalje ćutim.

Koliko boli toliko je i lepo da te volim na daljinu. Samo tako si potpuno i samo moja. Reči žive u meni i samo tako neizgovorene imaju pravo značenje. Takve govore o ljubavi koja ne prestaje i koja se zauvek pamti. Čeznem, ali ne, neću ti reći… 

Foto:EllaOllivera/privatna arhiva

Sastav napisao Nikola J., 01.03.2022. 

Hvala najdraža majko moja

Foto: EllaOllivera/Privatna arhiva

Tebi, koja si me devet meseci nosila ispod srca.

Tebi, koja si me rodila i sama mi dala ime,

da ga ni po kome ne nosim i da mi ga svi ne biraju,

da budem svoja.

Uvek sam govorila kako ličim na tatu,

drugi da ličim na baba Savku,

a ja sam ustvari sve češće ista ti.

Pomalo zabrinuta, oprezna i neodlučna,

zaboravljam ljudima loše strane i

uvek iznova dajem šanse.

Zamisli,

nikad Ti nisam rekla 

kako sam baš srećna kad zaličim na Tebe.

Na Tebe,

koja si bila stub i temelj i krov.

Hiljadu puta si se trgnula iz nemirnog sna

da vidiš da li još uvek gori svetlo i

strepela ujutru da li smo tu.

Bezbroj nedelja si provela kuvajući, 

pakujući, ispraćajući, čekajući.

Sve si nam dala i sačuvala si nam dom.

Hvala Ti što si znala kada da me držiš blizu,

a kada da me pustiš!

Hvala Ti za svaku stepenicu,

za put koji me uvek vodio kući.

Dala si mi korene da započnem ovaj život,

a onda si mi dala krila da letim.

Naučila si me da sanjam jer si verovala u mene.

Nema takve sile na ovoj zemlji,

nema blaga koja su jednaka toj vrednosti,

vrednosti dara majčinske ljubavi.

Hvala Ti za svaki dan obasjan suncem 

jer to ispunjava moja sećanja i srce.

Hvala Ti za svako nesebično neopevano delo.

Znam šta si sve uradila za mene!

Hvala Ti što si mi dala izbor

da tražim svoju dušu i sreću,

dok ne nađem svoj glas.

I hvala Ti što si me naučila da budem dovoljno jaka

da se savijem kad treba.

Zahvaljujem Bogu majko na Tvojoj ljubavi!

Izvor: Zelena učionica

sastavila Olivera Jeličić

sa izmenjenim i prilagođenim tekstom

 autorke Dajane Grubišić 

Moja kćeri, živote moj!

Živote moj,

moja prelepa devojčice plavih očiju, velikog srca i duše koja grli svet.

Želela bih da znaš da nema opuštanja, da borba tek počinje:

Ništa ne moraš, a sve možeš!

Nije važno da si bolja od drugih, već da si najbolja za sebe!

NIšta ne moraš da trpiš, podnosiš, gutaš i ćutiš. Život nije podnošenje već pronalaženje sreće. Način uvek postoji i ti možeš, zaista možeš sve što poželiš. Ali želja dolazi iz srca, a ne iz potrebe.

Najvažnije je da si srećna!

Voli koga god i kako god želiš!

Ne živi kako bi trebalo, već kako osećaš, u saglasnosti sa sobom i tada te niko neće povrediti jer tvoj život tvoj uspeh!

Ne živi kako bi trebalo već kako osećaš, u saglasnosti sa sobom i tada te niko neće povrediti jer tvoj život tvoj uspeh!

U redu je stati, odustati i reći da si pogrešila. Uvek možeš ponovo. To je snaga! Jer ne braniš svoje izbore u prošlosti već nadu u budućnosti.

Slobodno trči, viči, igraj se, voli, raduj, pričaj, jedi, misli kako umeš.

Ne budi kao drugi i dopusti drugima da budu ono što jesu.

Plači, slobodno, gorko, jecajući, jer suze čiste i odnose sve ono što preuzimamo od drugih. Kada ih ne pustimo, padaju u našu dušu, talože i stvaraju bedeme koje niko posle ne može srušiti. Samoća nije strašna, možeš biti sama i srećna. I bolje je biti sam nego u lošem društvu.

Ako si tužna - menjaj, počni ispočetka, vrati se unazad, uradi sve što je potrebno da u sebi vratiš radost i veselje.

Ne možeš menjati druge. Ne možeš menjati ni sebe - možeš samo rasti, razvijati se, učiti i postajati bolja verzija svog bića.

Voli sebe!!!

Ti si čudo, stvoreno iz čuda, koje treba čuda da stvara!

Ti imaš moć i snagu da vodiš život kakav želiš, ma koliko suprotan od onoga kako ga vide drugi, pa i mi. Jer mi smo ti roditelji, ali ti nama ne pripadaš, mi te ne posedujemo, samo te čuvamo.

Hvala ti što postojiš, moja predivna čarobnice i hvala ti što me učiš svemi što nisam znala i što sa tobom otkrivam koliko toga nisma znala.

Možeš leteti! Ja samo ne znam kako. Ne umem te naučiti. Možda ćeš ti naučiti mene. Radujem se svemu što ću od tebe saznati.

Nemoj ići putem kojim je već neko prolazio, već idi novim putem i ostavi svoj trag!

Blistava budućnost te čeka jer veruješ u svoje snove!

Volim te najviše na svetu celom!

Do meseca i nazad!

Foto: EllaOllivera/Privatna arhiva

Autor: Olivera Jeličić

(Neki citati preuzeti sa webpress.rs)

Suncokreti u mom oku

Dvadeset i jedna godina prošla je pored mene, udahnula mi mudrost, znanje, sreću, sigurnost,... ali nije obrisala tugu u oku suncokreta. Ostala su sećanja, osmesi i nada da tamo negde, u večnosti beskraja čuješ kako ti moje tužno oko suncokreta tiho šapće: "Tata, volim te! Tako mi nedostaješ."

EllaOllivera/Privatna arhiva

SUNCOKRETI

"U tužnom oku suncokreta,
što nemo prati neba bludnje,
tu su sve žeđi ovog sveta,
sva nespokojstva i sve žudnje.

Šume u strahu svom od mraka:

„Bog je pomalo sve što zari;

I svetlosti je jedna zraka

mera i cena sviju stvari!…

„Sve je što živi na dnu tmine

s prokletstvom nemim na svet palo

– Sve što ne gleda u visine,

i nije jednom zasijalo!…

“ S istoka kralji, obučeni

u teško zlato, stoje plačni;

I žreci sunca, naspram seni

prosjački vape u čas mračni.

Te tužne oči suncokreta

u mom su srcu otvorene –

Ali su sunca nakraj sveta,

i tiho slaze mrak i sene.

Pomreće noćas širom vrti,

dvoredi sjajnih suncokreta,

ali će biti u toj smrti

sva žarka sunca ovog sveta.

(Jovan Dučić)

So Sweet Blog Award!

Moja prva blog nagradica!
Nemate pojma kako je ovo bilo predivno iznenadjenje za mene.
Totalno neočekivano, a ja se ulenjila nakon godišnjeg odmora pa ni prašinu sa blogova da skinem.
Komentar drage Anamb ispod jednog mog posta poveo me je do bloga Carpe diem da vidim o čemu se radi i gle nevidjeno iznenadjence. Bas sam srećna!

HVALA draga Anamb sa Carpe diem od srca :*

Nagradu prosledjujem dalje:

• Mariji @ tousledday 
• Maji @ Kreativni nered
• Nadi @ Nadin blog
• Dragici @ Made by me…
• Jorgovanki @ Jorgovanka

Drage moje,

volim vaše blogove pune jednostavno divnih ideja koje za mene predstavljaju inspiraciju i veliku pomoc u kreativnom stvaralastvu. Hvala!

*** 

Uputstvo koje sam kopirala od Anamb jer sam sada prvi put saznala kako ove nagradice funkcionišu:

Pravila su kratka i jednostavna:

1. Postavite nagradu na svoj blog.
2. Linkujte onoga ko vas je nominovao da mu se na taj način zahvalite.
3. Dodelite nagradu sledećih 5 blogova koji imaju manje od 200 sledbenika te im javite tu vest.

Moderan čovek

Neki moderan čovek zalutao u pustinji.

Nemilosrdna sunčeva žega gotovo ga je ispila.      

Odjednom ugleda oazu.

- "Fatamorgana" - mislio je - "igra svetla i zraka koji me želi zavarati".

Približavao se oazi ali ona nije iščezavala. Vidio je urme, travu i stene iz kojih je izvirala voda.      
- "To je, razume se, fantazija gladnoga" - razmišljao je - "pa, jasno, sad čak čujem žuborenje vode. Halucinacija sluha! Kako je priroda nemilosrdna!"

Skapao je u tim mislima i umro.
Sat kasnije našla su ga dva beduina.

Reče jedan:
- "Možeš li ti takvo šta razumeti? Urme mu rastu gotovo uz sama usta, a on pored samog izvora leži - skapao od gladi i žeđi!"
- "On je moderan čovek" - odgovori drugi beduin - "nije verovao".

autor: nepoznat, izvor,

foto: zopical.com

Grip

Imali ste sigurno nekada grip - onaj malo jači. Zašto baš taj? Pa takav mi treba za priču o tome kako se i bez nas jednako dobro i fino - živi i može?!? ... U čemu je stvar? Stvar je u tome što su vam, kad i meni, u prvo vreme gripa, verovatno, svi koji su vam bili na raspolaganju kuvali čajeve (sa limunom) sto puta merili temperaturu, pitali vas kako vam je i brinuli da li vam je bolje..., ali samo u neko ''prvo vreme'', ne i onoliko koliko ste vi podrazumevali da treba?! Naime, iznenađujuće brzo, gore pomenuta situacija se - drastično okreće, tačnije, ''odjednom'' za vas započinje pravi pakao... Zašto pakao? Pa zato što je ''jači grip'' samo jedna od situacija u životu kada imate priliku  za jezivo iskustvo toga da niste centar sveta!!!, da niko na vas ne obraća pažnju, da niko o vama stvarno ne brine, tj. koliko drugi o vama malo (ili nikako) ne razmišljaju!!!... ''Jači grip'' je samo jedna od hiljadu prilika u životu u kojoj vam se dešava ''ono čemu se ni u snu niste nadali'', zapanjujuća, razočaravajuća i strašna istina - uvid da:

NIKOME NISTE POTREBNI!!!

With you or without you.

Sa vama ili bez vas - njima je svejedno!!!

I ne samo njima svima.

Ceo svet se - i bez vas - ipak okreće!!! 

 Niste potrebni nikome - ni svetu - ni ljudima!!!

foto: blweathers

Svi se - i kada ste, na primer, jako bolesni - ponašaju isto, svakodnevno!?! I kad vas nema sve je isto... ništa nije stalo... ništa nije propalo... i vi kao da ste totalno ne-potrebni, ne-važni i beznačajni, ne falite im (nikome i ničemu) - ni koliko jedan ekser?!? Još će ispasti da ste im smetnja ili još gore teret, pa će vam se i činiti kako im je bez vas nekako bolje, komotnije, lepše... kao da su bez vas nekako sretniji, veseliji... Ma bre, ponašaju se kao da su vas se konačno otarasili... kao da vas nema... kao da vas nikada nije ni bilo?!?

Pa da onda donesmo zaključak.

Sledeći put kad pomislite da svet bez vas ne može da opstane

iskušajte to prvo kako vas savetuje Og Mandino:

''Gurnite šaku u lonac sa vodom, 

a onda izvucite.

Rupa koja ostane u vodi,

pokazaće vam,

tačnu metu vaše važnosti.''

izvor: nepoznati autor, dobila papirče od brata

Nokti

Nikada nisam imala duge nokte.
Verovatno zato što sam se od malena bavila sportom pa lopta i nokti nikako nisu išli zajedno. A ti treninzi potrajaše do prve bebe. Tu bi se umešala i pisaća mašina koja je beležila moje misli, a koja je baš uživala da pomeri tipke taman toliko da prst uleti između njih, a nokti ostanu na njima. I tako...
U vreme kada nisam znala za francuski manikir lakirala sam ih belim ili providnim lakom, ali sam u isto vreme uživala da na kratke nokte nanesem crni ili teget lak. Kasnije se pojavio i nail art pa sam i tu experimentisala. Veštačke nokte sam jednom sama zalepila super lepkom i extra sam ih sredila da niko nije primetio razliku. Ipak posledice skidanja su bile veoma bolne i ružne. Mada, moram priznati nekada se dešavalo i da ih pogrickam.
Onda me jednog dana pozove koleginica da se pohvali svojim noktima. Oduševila sam se. A ona mi ispriča priču o izlivanju. Naravno, odmah sam pozvala salon i zakazala. Dva sata vešte ruke jedne Dragane mojim noktima davale su novi izgled.

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Iz salona sam izašla sa više samopuzdanja. Ali sam se plašila da ih ne polomim, ne odlepim. Nisam verovala da su dovoljno čvrsti, da i šerpe mogu sa njima da ribam. Otprilike na mesec dana idem na korekciju. Nekada češće, nekada ređe. Sve zavisi od raspoloženja, slobodnog vremena i mogućnosti.

I tako godne prolaze, a Draganina (čitaj: Krecina) kreativnost i umetnost nemaju granica!

SMS

    Vozeći auto prema gradu da kupim paketiće za decu stigne mi sms od snajke. Krenem da čitam jer sam baš stala na semaforu i neću skoro krenuti s obzirom na gužvu.

    Kad u poruci stoji:
    ''Ne mogu da verujem da sam ovo sad morala da saznam!''
    Bože šta je sad - pomislih.
    Stiže nova poruka:

    ''Uvek sam mislila da si iskrena i da s tobom mogu da razogvaram o svemu. Znaš koliko si me povredila? Neću da mi pišeš, ni da me zoveš. Šta ti umišljaš? Stvarno si me razočarala…’’

fotka nadjena na kompu, ne znam izvor

    Čitam i ne verujem šta ova priča, pobrkala neke lončiće, poslala poruku na pogrešnu adresu. Zeleno je na semaforu, kolona se pomera, ostavljam mobilni na suvozačevo mesto i upadajući u raskrsnicu i dalje mislim kako je ova poludela; odjednom nakon toliko godina bile smo kao sestre, šta joj bi, meni savest mirna, a ona lupeta. Ma ići ću po poklone kasnije idem pravo kod nje, ali zar nije ona sada na poslu? Ništa mi nije jasno. Vozim do parkinga koji je blizu prodavnice igračaka i kada se uglavih nastavih da čitam novu poruku:

    ‘’Mogla si mi bez problema reći da si…pregazila…Deda Mraza! Ha-ha-ho-ho! Pozdrav’’

    Mogla sam zamisliti svoj izraz lica u tom trenutku. Cimnula sam je, a ona umire od smeha. Posle podne smo popile skupa kafu i pošto smo dopunile kredit poslale sms na mnogo brojeva. Reakcije su bile različite od odgovora u vidu: ‘’J*bo te Deda Mraz. Pozdrav. Ho-ho-ho’’, pa onda ‘’Ne s*r*ckaj, na sastanku sam’’, bilo je i onih koji su se istraumirali, kontali šta su kome i kada rekli, a... nemirna savest, sad bar znam kakve prijatelje imam, da bilo je i odgovora u vidu ‘’Da ideš u 3 pm, oladi me budale’’ od nekog koga sam se najmanje nadala’’, e taj br. je izbrisan iz mog telefona, a najbolja je bila moja koleginica sa posla koja me je istog trenutka nazvala i rekla kako su joj se odsekle noge, kako je pomislila da neko hoće da nas posvađa pa svašta priča jer smo trenutno obe na godišnjem, kako je fora super, evo natočila je sebi vina i sada će redom da pošalje svima sa svog telefona,…i popismo mi to vino…i smejali se i zamislili na neke odgovore in a one koji nisu ništa odgovorili…

    Probajte, pošaljite, igrajte se sa savešću drugih, igrajte se sa ‘’prijateljima’’

Petak 13.

Na šta pomislite kada ugledate ovaj datum na kalendaru?

foto: kovinekspres.rs

Na baksuzan dan kada je bolje da ne izlazite iz kuće?

Na čuveni film?

Ja se uvek setim priče moje stare komšinice. Bila sam tinejdžerka. Vreme kada je većina mojih drugarica počela da izlazi. Ja sam naravno bila na treninzima ili utakmicama posle kojih sam samo sanjala krevet, pa su moji izlasci bili veoooma retki. A i kada bih izašla morala sam doći kući poslednjim autobusom u deset i petnaest. Međutim bilo je mojih drugarica koje su ostajale i iza ponoći. Tako smo se jednog petka 13. čekale na klupi da bi izašle. Pošto je moj brat rekao roditeljima da izlazimo na isto mesto i da ćemo se zajedno vratiti kući dobila sam izlazak do 1. I dok smo sedele na klupi tu se našla i čuvena komšinica baba Sejka. Pričale smo o famoznom datumu. Sve je začinila baba Sejkina priča:

«Ako se u ponoć između petka 13. i subote 14. nađeš napolju i iza sebe čuješ korake nalik topotu konja ili štiklama koje udaraju o beton ne okreći se, već požuri tamo gde si naumio, u zatvoren prostor. Jer taj ko iza tebe ide umesto stopala kopita ima i neće ti dobro učiniti, o glavi će ti raditi. A ako si u zatvorenom prostoru i ponoć otkuca, a tebi neko zakuca na vrata ne otvaraj pa da rođenu majku misliš da vidiš. To su isti ti kopitari uzeli lik drage osobe kojoj bi vrata uvek otvorili. Pobesneće i prozvaće neki predmet iz tog prostora da vrata otvori. Taj predmet će se u vazduh vinuti i lebdeći doći do vrata koja će se otvoriti kad ih predmet dotakne. Da se to ne bi dogodilo, a ti taj predmet, čim čuješ njegovo ime, dohvati i okreni naopako, te će ono ostati na zemlji i kopitari neće ući. Tek kad sat otkuca jedan posle ponoći bićete bezbedni.»

Bogami kad se ponoć približila ne beše nam sve jedno. Stalno sam imala utisak da ću začuti kopita. Naravno, za mog brata su to bile budalaštine. A ja sam jedva čekala vreme kada će se pojaviti i vratiti me kući. Naravno nisu se pojavili nikakvi kopitari.

Puno godina kasnije, na jedan petak 13. izašla sam sa najboljom drugaricom, prošetale smo, popile kafu i piće i laganica vraćale kući. Rastale smo se kod njene zgrade odakle sam krenula sama. Trebalo mi je još nekih 15 minuta da bih stigla svojoj. A onda sam začula kako sat na crkvenom tornju otkucava ponoć. Kad je otkucao dvanaest iza sebe začuh korake, čudne. U momentu se setih priče. I pogodite šta sam uradila. Ne okrećući se kao sumanuta sam trčala do kuće obarajući sve rekorde. Srećom kondicije mi nije falilo. Uletela sam, zaključala. Obučena se uvukla bratu u krevet koji nije izašao te večeri. On se samo nasmejao i rekao da sam mogla bar svoja kopita tj. patike da izujem.

Danas je petak 13. i ja ću večeras u ponoć spavati. Pre toga sve ću pozatvarati, pozaključavati i decu ću ušuškati između nas da spavaju. Na radiju koji imam ugrađen u bračni krevet pustiću neku muziku da ne čujem ako neko zakuca.

Za svaki slučaj...

Света три Јерарха

Данас ћу отићи тамо где често, а нерадо идем 

запалићу једну свећу

однећу једну црвену ружу

пролићу једну сузу

ти знаш зашто, тата!
Да си ту, 

било би то педесет и осам свећица, 

педесет и осам као крв црвених ружа, 

педесет и осам суза среће, 

за твој рођендан, тата

За мој рођендан 

неће бити ни свећица, 

ни ружа, 

ни суза,... 

забранила сам свима, 

онога дана 

пре девет година 

када си отишао, 

када сам упалила једну свећу, 

положила једну ружу 

на коју је канула само једна суза, 

за један једини живот који имам 

и који си ми ти дао, 

а који није био довољан да те сачува, 

већ само да покуша 

све што је било у његовој моћи 

узалуд 

и да ти на крају 

придржи главу на својим грудима 

и склопи очи, 

твоје очи - моје очи, 

најлепше очи боје раног пролећа...
Само си ти знао

умео

и свећице 

и руже 

и сузе

за мој рођендан 

Само сам ја знала

умела 

и свећице 

и руже 

и сузе

за твој рођендан

и нико више

никада
Данас је твој рођендан, тата!

Autor: Olivera Jeličić

       Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

„Ми смо једно у Бога, 

као што видиш, 

и ништа нема у нама противречно... 

нити има међу нама првог и другог“

Sutra je taj dan...

Sutra je taj dan... Najtužniji dan u mom životu. Dan kojeg ne želim, a ne mogu da ga se ne setim. Dan koji bi volela da prespavam i da kada se probudim bude prekosutra. Dan koji svane svake godine, jednako tužan kao kada je osvanuo prvi put. Dan koji mrzim. Dan koji mi je uzeo ono što sam najviše na svetu volela.
Ne mora da svane taj dan da bih se setila. To je tu u mom srcu, u mojim očima, u mojoj kosi. Ali ne volim kada svane taj dan. Taj sedmi dan osmog meseca u godini. Taj vreo avgustovski dan. Kada tog dana otkuca podne moje srce dobija neki čudan ritam i igra neku lošu igru narednih šest sati i petnaest minuta. Onda mi zastaje dah. Ruke mi postaju teške kao tog dana kada je na njih klonula usnula glava. Prsti utrnu kao tog dana kada su sklopili dva najlepša zelena oka, ista ona koja se ogledaju u mojoj duši. Usne mi postanu hladne kao tog dana kada su poljubile čelo. A suza vrela kao tog dana kada se skotrljala niz moj na njegov obraz
Sutra je dan kada ne funkcionišem. Sutra je dan kada mi smeta osmeh. Sutra je dan kada sve činim za njegovu dušu. Sutra je dan kada pitam Boga zašto je morao baš njega da povede u raj tako rano. Zar mu je toliko trebao baš on za rajske dveri. Zar nije mogao još malo da uživa u raju svoje porodice. Zar Bog nije hteo da vidi da mi treba. Zar Bogu nije bilo žao njegovih 49 godina. Znam, moralo je tako da bude, Bog sve čini sa razlogom.
I ja moram dalje. Sve mislim pustila sam ga da ode. A onda shvatam da nisam. Ili to možda ne umem da prepoznam
Sutra je taj dan...Najtužniji dan u mom životu.

Autor: Olivera Jeličić

foto: abstract.desktopnexus.com

Spasovdan

Danas je Spasovdan. 

Neki svetac, crveno slovo u crkvenom kalendaru. Mama me obično uveče uoči nekog takvog dana nazove telefonom da me upozori da sutradan ne peglam, ne šijem, ne perem,... Ja naravno odmah na net da proverim šta znači taj dan, e današnji je «Dan Spasa našeg Gospoda Isusa Hrista». Sad mi jasno zašto neke moje kolege kažu da je Spasovdan onog dana kada primimo platu.

E nakon tog telefonskog poziva  sam decu ušuškala u krevet sa uobičajenim pozdravom «Laku noć buve vas jele celu noć i moje i tatine vam došle u pomoć». Ćera se spremila da gleda omiljeni crtać na nekom od kablovskih kanala, a sinak je sada u fazonu «Asterixa i Obelixa» pa dok ne pukne dvd iznova i iznova ga gleda. Ja se spremila za peglanje uz «Vratiće se rode», kad nestade struje. I nije je bilo do pola jedanaest. Doduše jeste ona pokušavala da dođe, puunooo puta na pola sekunde, da sam se već spremila na to da ako mi rikne neki uređaj odem do Epsa da se izdivanimo urlanjem, lupanjem, pretnjama,... (lupetam, znam da ne bih to uradila ali tako mi došlo).

Klinci se uplašiše i ja ih lepo upakujem na francuski/bračni ili kako već ko naziva onaj ogromni krevet u spavaćim sobama. I setim se... Uzmem knjigu «Priče iz davnina», a u njoj Baščelik, Sirotica cara nadmudrila, Mladić i lisica,... Upalim mali milion sveća i poređam ih svuda po sobi. Legnem između njih (tata je bio opravdano odsutan) i krenem da čitam. Uživela sam se u uloge svakog junaka priče. Pa nije se mama džaba bavila glumom tolike godine - Ljuba Tadić mi rekao da sam promašila profesiju i da je šteta što nisam glumica – al' se nafalih:) Klinci su bili oduševljeni. Čitala sam ja njima bajke kada su bili bebironi, ali kako su rasli mene je zamenio tv, dvd, komp. Toliko sam bila opuštena, oni se smejali onim iskrenim dečijim smehom, uživali smo. Bila sam srećna. Osetila bih kako se umiruju, kako smeh postaje tiši, disanje ravnomernije. Zaspali su anđeli noseći na svojim krilima pouke iz priča da se dobro dobrim vraća...

A ja, mama... 

E meni je sinoć bio Spasovdan!

fotka pozajmljena sa shutterstock.com

Pismo

Upoznale smo se pre 25 godina na Deliblatskoj peščari. Bile smo sa školom na tzv. nastavi u prirodi. Ona je iz drugog grada. A bili smo smešteni u barake koje su se nalazile jedna pored druge, tako da smo se nekako sa njenim razredom najviše družili. Bilo je to u IV osnovne.

Pred polazak kući razmenili smo adrese. Poslala mi je razlednicu svog mesta, a ja joj na isti način odgvorila. Onda je stiglo prvo pismo, drugo,... Ona je bila jednom kod mene i ja kod nje. Slale smo jedna drugoj fotgrafije. Gledale kako od devojčica postajemo devojke, žene, majke,... Ponekad, ali vrlo retko čule telefonom. Pisma su bila naš svet. Govorile smo jedna drugoj sve, poveravale se, plakale, smejale se. Pričale o ljubavima, planovima, školi, poslu, životinjama,... A onda smo ušle u svet interneta pa smo pravog čika poštara zamenili ovim virtuelnim. Ali pisma i dalje stižu. Chat nam je doneo nove mogućnosti. Opet pišemo... Kao da sve ove godine vodim dnevnik koji ume da mi odgovori, da me podrži, pohvali i kritikuje.

Foto: sarajevska pisma

I danas sam dobila pismo.

Najtužnije do sada.

Izgubila je oca. Otišao je putem kojim je moj pre osam godina otišao. I sada zajedno vode brigu o nama, tamo negde u zemlji snova.

Ona zna. Čita moje misli. Ja osećam svaki njen uzdah.

v.j.z.b.č.b.o 

Plava košulja

Sanjala sam jedne noći tatu.
Došao do moje kapije, nasmejan, mahnuo mi kada sam provirila iz kuće, nešto bi rekao, kao da me zove. Uplašila sam se da me je došao zvati da pođem sa njim. A babe kažu da to ne valja. Kao da sam sebe naterala da se probudim.
Tog jutra na poslu su nam javili da je koleginici umro otac. Otišli smo da izjavimo saučešće. Čim smo ušli u kuću ugledala sam otvoren sanduk i čoveka u njemu. Nisam mogla da kročim u tu prostoriju. Setila sam se sna od prethodne noći ali i jednog drugog kojeg sam sanjala pre mnogo godina.
Te '96 godine, nekoliko dana nakon mog rođendana umro mi je kum. Bili smo generacija, tada smo imali 23 godine. Galopirajuća leukemija odnela ga je u strahovitim mukama za svega tri meseca. Sećam se da sam ga poslednji put videla sutradan nakon mog rođendana kada sam mu odnela kolače. Nikada neću zaboraviti taj pogled i osmeh.
Prošlo je skoro godinu dana, a onda mi dođe u san:
Ja izlazim iz solitera kad on stoji ispred u beloj košulji, farmerkama i patikama, sa onim istim osmehom i pogledom. Skamenila sam se od straha. Pozdravio me je i rekao da je dobro, da ga više ništa ne boli, da ima okej ekipu ali da pozdravim njegovu mamu i kažem joj da je ljut na nju što mu je obukla tu belu košulju, a ne onu plavu, njegovu omiljenu i da mu je pošalje. Pre nego što sam bilo šta uspela da izgovorim otišao je i ja sam se probudila.
Tog dana umrla je moja baka. Bila sam u šoku. Uveče kada sam mamu i kumu zatekla da sede sa jednom bakom-komšinicom ispirčala sam im san. Kuma je pala u nesvest. Ja nisam imala pojma da su kumića zaista sahranili u beloj košulji, farmerkama i patikama, onim istim koje je imao u mom snu. Onda je ta baka rekla mojoj kumi da uzme tu plavu košulju i pošalje mu tako što će je staviti u kovčeg kraj moje bake. Tako i bi učinjeno, s tim što je kuma stavila i nešto para i cigare.
Nakon nekoliko dana kumić mi je došao u san. U onim istim farmerkama, patikama i plavoj košulji, sa onim istim osmehom i pogledom. Razdragano mi se zahvalio. Rekao da pozdravim puno njegovu mamu i da joj zahvalim na košulji i cigarama, a da mu novac tamo nije potreban. Novac im treba samo kada ih sahranjujemo da plate onom ko ih prevodi na onaj svet. Bio je tako mlad, lep i ... srećan. Kuma ovog puta nije pala u nesvest ali je plakala. nekako čudno kao da se u njoj pomešala sreća i tuga.
A ja. Ja sam stajala u hodniku koleginicine roditeljske kuće dok mi je ova priča prolazila kroz glavu. Pošle su mi suze, krivila sam sebe što sam se uplašila i probudila, što nisam ostala da vidim šta je tata želeo da mi kaže. Možda mu nešto treba, a možda je ipak došao samo da mi se osmehne i da mi mahne. Prišla sam tom usnulom starcu u sanduku i šapnula mu poruku za mog tatu.

fotografija pozajmljena sa nonstopshop.rs

Vojnička

Ovo je prvo pismo od njega iz JNA, 31.10.1990.

fotka pozajmljena sa kolekcionar.eu

Procvetala jedna ruža žuta

čuj medena ispovest regruta:

U pozivu šifre naređenja

ostade mi draga neljubljena.

Toga dana skupila se raja

svi drugovi iz rodnoga kraja.

Spreman nisam, vremena je malo

još je negde par sati ostalo.

Neko peva, neko suze briše,

svi me žale, majka po najviše.

Stara majka svoje ruke širi,

a devojka sa prozora viri,

sa prozora pogledom me prati

mili Bože hoću da se vratim.

Sunce žarko zalazi ‘za neba

došlo vreme putovat’ se treba.

Sa stanice polazi mašina

sa svima se pozdravljati ima.

Kada dođoh do tog ....... grada

ja pomislih biće bolje sada.

U kasarni kako nas ko prima

brica viče: “Ovamo sa njima!”

Brica šiša, svima bela glava

ko livada kad se kosi trava.

Tako glave ošišane svima

ja pomislih da je mesečina.

Sad nas vode u red do zida

i narađeuju da se svako skida,

voda hladna, hladnija od leda,

a desetar izaći nam neda.

Pa nas vode u susednu sobu

i počeše da nam daju robu,

kad pogledam sve na meni novo

Bože mili jesam li ja ovo,

gledam druge od glave do nogu

nikog brate prepoznati ne mogu.

A uveče kad pođosmo spavati

sav u mislima ja počeš sanjati

i dok sanjam okolna sela

desetar mi pakuje odela,

truba svira ja je ni ne čujem

nego sanjam tebe da milujem.

Kad ujutru desetar viče jako

ja glavu podižem polako,

taman ustah i dok trljam oči,

kad mi neko baš na glavu skoči,

ubila me tek nedelja peta,

to je onaj sa gornjeg kreveta.

Tamo gužva gde cokule stoje

gde ćeš brate prepoznati svoje,

neko viče cokule mu male

neko viče cokule mu tesne

kad pogledah bolje

meni obe desne.

Na doručak kada sam došao

poslušaj me kako sam prošao:

supra retka, a posuda plitka

hleba malo u oko bi stalo.

Mila majko, kad dođe večera

slađi pasulj od kile šećera.

Sada znaš što se ovde zbiva

mila moja slabo se uživa,

to je spomen iz vojničkog doba

koga ću se sećati do groba.

STOP violence

STOP nasilju nad decom!!!

Prošle nedelje u mom gradu nastavnik fizičkog ošamario učenika iz druge škole na sportskom susretu. Nastavnik neće biti sankcionisan jer nema zakonskog osnova za to: utakmica nije održana kao školska nastavna aktivnost već kao dogovor dva nastavnika???

Dragi nastavniče i treneru, znam te ceo svoj život.
Učio si me prvim koracima nešeg omiljenog sporta koji mi je obeležio život i doneo puno predivnih trenutaka, doneo mi je prijateljstva i ljubav. Učio si me da budem uporna, da istrajem, da koristim svoju glavu kako bih usavršila potencijal, da budem dobar đak, drug, sportista i čovek. Učio si me šta je to fer play. Nisi dozvoljavao da odustanem kada sam želela, uvek si tražio još i iz mene izvukao maksimum. Hvala na svemu, ali ovo što si učinio...nije to bio šamar bezobraznom, nekulturnom detetu, bio je to šamar meni i sportu i svemu što si me naučio.

fotografija pozajmljena sa www.morris.umn.edu

Baka Lepa

Baka Lepu sam upoznala 80-e godine. Živela je sa svoje dve unuke bliznakinje koje su imale 6 godina. Njihova majka, a baka Lepina kći umrla je pred njihov treći rođendan, otac nikada nije živeo sa njima, a od tada ga nisu ni videle. I ako su joj nudili pomoć oko bliznakinja, pa čak i usvajanje, ova divna žena se sa unukama vratila u Jugoslaviju i vodila skroman život sve do svoje iznenadne smrti 1988. godine kada su devojčice imale 14 godina i ostale same. Baka Lepa je bila dama koja je kao devojčurak morala da ode iz naše zemlje. Živela je u Nemačkoj i bila udata u imućnoj porodici poznatih lekara. Ta porodica je nikada nije prihvatila samo zato što je bila siromašna i koja ju je odbacila nakon muževljeve smrti. Imala je jednu kćer koja se razbolela od opake bolesti i ubrzo potom saznala da je trudna. Ipak je rešila da rodi bebu. Bog joj je podario bliznakinje. Na žalost nije dočekala njihov treći rođendan, ali je još veća zla kob ostavila posledice bolesti na tim devojčicama koje su i danas kada one imaju po 33 godine jako uočljive. Baka Lepi su mnogi Nemci i katolička crkva nudili pomoć, usvajanjje dece, operaciju dece,... ona je sve to napustila i vratila se u svoj zavičaj. Razlikovala se od drugih baka ovde, bila je prava dama, skromna, pametna, umereno religiozna, odmerena u svemu i pravila je najbolju lenju pitu na svetu, ali je bila i izuzetno hrabra i nesebična.

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Puno joj hvala i nikada je neću zaboraviti, a ovo je samo malo podsećanje na nju. Svi smo mislili da se zove Lepa ili Leposava, kada je umrla saznali smo istinu - ime joj je bilo Margareta, zato ovaj buket margareta samo za moju baka Lepu i ona zna da njene unuke nisu same, za sve ove godine u meni su oduvek imale prijatelja.

Ovaki i onaki

Dođe seoski popa kod mene u firmu da se s'mojim načelnikom razgovara, a ja se tu zadesila. Baš bilo uoči Vrbice. Načelnik upita popa dal' ima dece u selu za Vrbicu, našta popa odgovori  da ima i ovakih i onakih. Kakvi su ti onaki? Pitao se načelnik, a i ja. A onda nam popa pojasni da su «ovaki» obična deca, a «onaki» neobična (upotrebio je on i neku drugu reč ali nije lepo). Kakva sad neobična? Pa, to su deca koja su i pokaže nešto vrteći šakom kao da zavrće sijalicu u visini glave i idu u specijalnu školu, a pošto ih je u tom selu mnogo imaju formirano odeljenje u osnovnoj školi – objasnio je popa.

Iznenadili smo se. Postoji takva osnovna i srednja škola kod nas u gradu ali nismo čuli da je ima u jednom selu diljem naše opštine. Ali eto u jednom ima i baš u onom iz koje dolaze mnogobrojne tragi-komične anegdote, gde su filmovi snimani,... Tako da... Ali je tužno.

***

U tom selu beše deda koji je imao veliku familiju ali je voleo mnogo da pije. A kad se napije sramotio ih je na velika zvona – pričao i šta treba i šta ne treba, svađao se, tukao... E bližio se dan kada se pravila velika svadba. Dedin rođeni brat ženio sina. Svi se spremali za veliki događaj. A onda u petak izjutra saopštiše dedi da on ne ide na svadbu. Ovaj zgranut. Zašto? Kako? Objasniše mu kakav je, da ne pokvari veselje kao neka prethodna. Ali avaj. Nije vredelo. Zapeo da ide, pa to ti je. Džaba sva ubeđivanja. Uveče pre nego što pođoše na počinak deda još jednom upita da li on ide sutra na svadbu.

Svi u glas rekoše: «Ne!»  

- «Jel' tako?» - Deda će na to

Ostali odgovoriše: «Tako je!»

- «E kad ne idem ja nećete ići ni vi!» reče deda i ode da spava.

Sutradan ustadoše rano, spremiše se za svadbu i pre nego što će poći konačno primete da nema dede. Uzmuvaše se da ga nađu. I nađoše ga. Obešenog na tavanu.

fotografija preuzeta sa I love Zrenjanin

Ceo svoj život bio je čoban što svojih što tuđih ovaca. Vol'o je da pije. Ma ko u tom selu nije. Danjiv'o je i noćiv'o sa ovacama na pašnjacima izvan sela. Nije se plašio ni zime, ni sunca, ni zlonamernika. Plašio se svog psa-ovčara, pulina koji mu je pomagao u poslu.

Elem, jednom prilikom sretne ga komšija koji se vraćao sa njive. Sedoše na panj, zapričaše se. Ponudi čoban svog komšiju dobrom domaćom. Nategnu komšija pa nategnu i čoban ali sve skrivajući se pod kožuh – kožni prsluk al' domaće proizvodnje. Komšija ga s čuđenjem upita šta radi. I dobi odgovor da se krije od psa. Da ga ovaj ne bi video kako pije. Komšija se nasmeja, ništa mu nije bilo jasno.

«Pa ja kad se napijem, udari me rakija u glavu, te mi svi krivi. Ako neka ovca neće da sluša ja ne mogu pijan da je vratim, da poteram stado,...ondak vičem na ovog mog pulina, a bogami najčešće ga istučem sa ovim štapom, a on siromak oman pobegne kući cvileći kod moje žene. Zato čim vidi da ja natežem flašu, a on oman bež kući da ne bi fasov'o. Tako ova moja zna da sam se ja napio pa kad ja dođem kući, e ondak to ne valja. Ne dadne mi da jem, viče, galami, pa i zamane s onim što joj pri ruci. E taka mi beda navrat ne treba. Pa bolje ja ovako da on ne vidi.»

***

Njih dvoje se volelo jako. Al' očevi na ratnoj nozi, branili tu ljubav iz samo njima znanih razloga. Kao Romeo i Julija viđali se krišom. Da ni komšije ne vide jer će odmah babi kasti. Održaše oni tu ljubav do punolestva. On položio vozački. Babo kupio novu «ladu». Uveče uze auto da se pohvali pred drugarima, da se izvedu, u grad il' drugo selo. Tata dozvolio, samo neka ide, zato mu je i kupio, da se provodi i nađe curu, da nije iz nji'ovog sela, još bolje ako je iz grada. On se jeste pohvalio drugarima i počastio ih, al' je autom povezao onu koju nije smeo. Rešiše da «krste» auto. Ta red je. Skrenuše sa glavnog puta na sporedni, zađoše zemljanim putem dublje u mrak. I voleše se kao nikada do tada. Stakla se zamagliše. Izvana hladno, a unutra uključeni auto em greje em se oni ugrejali.  I draga usred poljupca ostade bez svesti. U istom trenu oštro kucanje po prozoru. Otvori vrata. Ne zna kud će. Kad ono uniformisano lice, zahteva da izađe iz kola. Pa kako da izađe kad draga pade u nesvest. Ne zanima ovog, a i oružje ima. Šta će kud će misli se, ma neka ga upuca al' on dragu probuditi mora. Svež vazduh i malo pljuskanja po licu povratiše je. A ona prvo kad oči otvori ugleda uniformu, oružje. Cika, vriska. Upališe se neka vanjska svetla. Dotrčaše još neki u uniformama. Kad je svima postalo jasno da su ovi u kolima ljubavnici a ne špijuni, a ovima da su ušli na vojno zemljište slatko se nasmejaše. Jedino nju ubi sramota. Ali Romeo i Julija ne završiše tragično. Kupili očevi plac u gradu i kuću sagradiše. A evo i dece u avliji, pa ih dede zajedno čuvaju, ponosni jer su deca od ovakih.