Mimoze

 

.Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Ledeno januarsko popodne, a centar grada pun

Nije bilo veselog čavrljanja u toj gužvi, već su svi zurili da obave nešto do bankomata ili do kineske robne kuće. Ja sam se laganica vraćala iz salona. Opuštena nakon puna dva sata bla-bla, uz čaj od narandže, sa devojkama u salonu. Ipak nisam prošetala nokte po glavnoj ulici jer sam morala navući rukavice. Nisam ih skidala ni kada sam prišla improvizovanom štandu i izvadila novčanik da platim. Poznati lik neuglednog muškarca i ove godine prodavao je mimoze. Lik koji sam vidjala samo kada i mimoze. Ma, kao da ih je delio za džabe. Gužva je bila velika. Buketić sto dinara. Uspela sam da kupim dva pre nego što je i poslednji nestao u masi.

Kada mi je mama otvorila vrata njen osmeh i sjaj u očima ispunili su mi dan i ugrejali srce. Buket mimoza u vazi izmamio nam je uzdahe. Ispijajući belu kafu sećale smo se moje bake koja je obožavala mimoze. Mama ih je uvek kupovala i nosila baki, a sada to već gidnama mojoj majci činim ja. Miris mimoza dodirivao nam je uspomene i kao da smo sve tri bile zajedno. Reči nisu bile potrebne. Samo setan osmeh i suza u uglu oka.
Sada sa svojom ćerkom stvaljam mimoze u vazu i pričam joj priču o prabaki, baki, majci i našem običaju mimoza.