Nokti

Nikada nisam imala duge nokte.
Verovatno zato što sam se od malena bavila sportom pa lopta i nokti nikako nisu išli zajedno. A ti treninzi potrajaše do prve bebe. Tu bi se umešala i pisaća mašina koja je beležila moje misli, a koja je baš uživala da pomeri tipke taman toliko da prst uleti između njih, a nokti ostanu na njima. I tako...
U vreme kada nisam znala za francuski manikir lakirala sam ih belim ili providnim lakom, ali sam u isto vreme uživala da na kratke nokte nanesem crni ili teget lak. Kasnije se pojavio i nail art pa sam i tu experimentisala. Veštačke nokte sam jednom sama zalepila super lepkom i extra sam ih sredila da niko nije primetio razliku. Ipak posledice skidanja su bile veoma bolne i ružne. Mada, moram priznati nekada se dešavalo i da ih pogrickam.
Onda me jednog dana pozove koleginica da se pohvali svojim noktima. Oduševila sam se. A ona mi ispriča priču o izlivanju. Naravno, odmah sam pozvala salon i zakazala. Dva sata vešte ruke jedne Dragane mojim noktima davale su novi izgled.

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Iz salona sam izašla sa više samopuzdanja. Ali sam se plašila da ih ne polomim, ne odlepim. Nisam verovala da su dovoljno čvrsti, da i šerpe mogu sa njima da ribam. Otprilike na mesec dana idem na korekciju. Nekada češće, nekada ređe. Sve zavisi od raspoloženja, slobodnog vremena i mogućnosti.

I tako godne prolaze, a Draganina (čitaj: Krecina) kreativnost i umetnost nemaju granica!