Vojnička

Ovo je prvo pismo od njega iz JNA, 31.10.1990.

fotka pozajmljena sa kolekcionar.eu

Procvetala jedna ruža žuta

čuj medena ispovest regruta:

U pozivu šifre naređenja

ostade mi draga neljubljena.

Toga dana skupila se raja

svi drugovi iz rodnoga kraja.

Spreman nisam, vremena je malo

još je negde par sati ostalo.

Neko peva, neko suze briše,

svi me žale, majka po najviše.

Stara majka svoje ruke širi,

a devojka sa prozora viri,

sa prozora pogledom me prati

mili Bože hoću da se vratim.

Sunce žarko zalazi ‘za neba

došlo vreme putovat’ se treba.

Sa stanice polazi mašina

sa svima se pozdravljati ima.

Kada dođoh do tog ....... grada

ja pomislih biće bolje sada.

U kasarni kako nas ko prima

brica viče: “Ovamo sa njima!”

Brica šiša, svima bela glava

ko livada kad se kosi trava.

Tako glave ošišane svima

ja pomislih da je mesečina.

Sad nas vode u red do zida

i narađeuju da se svako skida,

voda hladna, hladnija od leda,

a desetar izaći nam neda.

Pa nas vode u susednu sobu

i počeše da nam daju robu,

kad pogledam sve na meni novo

Bože mili jesam li ja ovo,

gledam druge od glave do nogu

nikog brate prepoznati ne mogu.

A uveče kad pođosmo spavati

sav u mislima ja počeš sanjati

i dok sanjam okolna sela

desetar mi pakuje odela,

truba svira ja je ni ne čujem

nego sanjam tebe da milujem.

Kad ujutru desetar viče jako

ja glavu podižem polako,

taman ustah i dok trljam oči,

kad mi neko baš na glavu skoči,

ubila me tek nedelja peta,

to je onaj sa gornjeg kreveta.

Tamo gužva gde cokule stoje

gde ćeš brate prepoznati svoje,

neko viče cokule mu male

neko viče cokule mu tesne

kad pogledah bolje

meni obe desne.

Na doručak kada sam došao

poslušaj me kako sam prošao:

supra retka, a posuda plitka

hleba malo u oko bi stalo.

Mila majko, kad dođe večera

slađi pasulj od kile šećera.

Sada znaš što se ovde zbiva

mila moja slabo se uživa,

to je spomen iz vojničkog doba

koga ću se sećati do groba.