Sanjala sam jedne noći tatu.
Došao do moje kapije, nasmejan, mahnuo mi kada sam provirila iz kuće, nešto bi rekao, kao da me zove. Uplašila sam se da me je došao zvati da pođem sa njim. A babe kažu da to ne valja. Kao da sam sebe naterala da se probudim.
Tog jutra na poslu su nam javili da je koleginici umro otac. Otišli smo da izjavimo saučešće. Čim smo ušli u kuću ugledala sam otvoren sanduk i čoveka u njemu. Nisam mogla da kročim u tu prostoriju. Setila sam se sna od prethodne noći ali i jednog drugog kojeg sam sanjala pre mnogo godina.
Te '96 godine, nekoliko dana nakon mog rođendana umro mi je kum. Bili smo generacija, tada smo imali 23 godine. Galopirajuća leukemija odnela ga je u strahovitim mukama za svega tri meseca. Sećam se da sam ga poslednji put videla sutradan nakon mog rođendana kada sam mu odnela kolače. Nikada neću zaboraviti taj pogled i osmeh.
Prošlo je skoro godinu dana, a onda mi dođe u san:
Ja izlazim iz solitera kad on stoji ispred u beloj košulji, farmerkama i patikama, sa onim istim osmehom i pogledom. Skamenila sam se od straha. Pozdravio me je i rekao da je dobro, da ga više ništa ne boli, da ima okej ekipu ali da pozdravim njegovu mamu i kažem joj da je ljut na nju što mu je obukla tu belu košulju, a ne onu plavu, njegovu omiljenu i da mu je pošalje. Pre nego što sam bilo šta uspela da izgovorim otišao je i ja sam se probudila.
Tog dana umrla je moja baka. Bila sam u šoku. Uveče kada sam mamu i kumu zatekla da sede sa jednom bakom-komšinicom ispirčala sam im san. Kuma je pala u nesvest. Ja nisam imala pojma da su kumića zaista sahranili u beloj košulji, farmerkama i patikama, onim istim koje je imao u mom snu. Onda je ta baka rekla mojoj kumi da uzme tu plavu košulju i pošalje mu tako što će je staviti u kovčeg kraj moje bake. Tako i bi učinjeno, s tim što je kuma stavila i nešto para i cigare.
Nakon nekoliko dana kumić mi je došao u san. U onim istim farmerkama, patikama i plavoj košulji, sa onim istim osmehom i pogledom. Razdragano mi se zahvalio. Rekao da pozdravim puno njegovu mamu i da joj zahvalim na košulji i cigarama, a da mu novac tamo nije potreban. Novac im treba samo kada ih sahranjujemo da plate onom ko ih prevodi na onaj svet. Bio je tako mlad, lep i ... srećan. Kuma ovog puta nije pala u nesvest ali je plakala. nekako čudno kao da se u njoj pomešala sreća i tuga.
A ja. Ja sam stajala u hodniku koleginicine roditeljske kuće dok mi je ova priča prolazila kroz glavu. Pošle su mi suze, krivila sam sebe što sam se uplašila i probudila, što nisam ostala da vidim šta je tata želeo da mi kaže. Možda mu nešto treba, a možda je ipak došao samo da mi se osmehne i da mi mahne. Prišla sam tom usnulom starcu u sanduku i šapnula mu poruku za mog tatu.
Došao do moje kapije, nasmejan, mahnuo mi kada sam provirila iz kuće, nešto bi rekao, kao da me zove. Uplašila sam se da me je došao zvati da pođem sa njim. A babe kažu da to ne valja. Kao da sam sebe naterala da se probudim.
Tog jutra na poslu su nam javili da je koleginici umro otac. Otišli smo da izjavimo saučešće. Čim smo ušli u kuću ugledala sam otvoren sanduk i čoveka u njemu. Nisam mogla da kročim u tu prostoriju. Setila sam se sna od prethodne noći ali i jednog drugog kojeg sam sanjala pre mnogo godina.
Te '96 godine, nekoliko dana nakon mog rođendana umro mi je kum. Bili smo generacija, tada smo imali 23 godine. Galopirajuća leukemija odnela ga je u strahovitim mukama za svega tri meseca. Sećam se da sam ga poslednji put videla sutradan nakon mog rođendana kada sam mu odnela kolače. Nikada neću zaboraviti taj pogled i osmeh.
Prošlo je skoro godinu dana, a onda mi dođe u san:
Ja izlazim iz solitera kad on stoji ispred u beloj košulji, farmerkama i patikama, sa onim istim osmehom i pogledom. Skamenila sam se od straha. Pozdravio me je i rekao da je dobro, da ga više ništa ne boli, da ima okej ekipu ali da pozdravim njegovu mamu i kažem joj da je ljut na nju što mu je obukla tu belu košulju, a ne onu plavu, njegovu omiljenu i da mu je pošalje. Pre nego što sam bilo šta uspela da izgovorim otišao je i ja sam se probudila.
Tog dana umrla je moja baka. Bila sam u šoku. Uveče kada sam mamu i kumu zatekla da sede sa jednom bakom-komšinicom ispirčala sam im san. Kuma je pala u nesvest. Ja nisam imala pojma da su kumića zaista sahranili u beloj košulji, farmerkama i patikama, onim istim koje je imao u mom snu. Onda je ta baka rekla mojoj kumi da uzme tu plavu košulju i pošalje mu tako što će je staviti u kovčeg kraj moje bake. Tako i bi učinjeno, s tim što je kuma stavila i nešto para i cigare.
Nakon nekoliko dana kumić mi je došao u san. U onim istim farmerkama, patikama i plavoj košulji, sa onim istim osmehom i pogledom. Razdragano mi se zahvalio. Rekao da pozdravim puno njegovu mamu i da joj zahvalim na košulji i cigarama, a da mu novac tamo nije potreban. Novac im treba samo kada ih sahranjujemo da plate onom ko ih prevodi na onaj svet. Bio je tako mlad, lep i ... srećan. Kuma ovog puta nije pala u nesvest ali je plakala. nekako čudno kao da se u njoj pomešala sreća i tuga.
A ja. Ja sam stajala u hodniku koleginicine roditeljske kuće dok mi je ova priča prolazila kroz glavu. Pošle su mi suze, krivila sam sebe što sam se uplašila i probudila, što nisam ostala da vidim šta je tata želeo da mi kaže. Možda mu nešto treba, a možda je ipak došao samo da mi se osmehne i da mi mahne. Prišla sam tom usnulom starcu u sanduku i šapnula mu poruku za mog tatu.
fotografija pozajmljena sa nonstopshop.rs
Нема коментара:
Постави коментар