Dvadeset i jedna godina prošla je pored mene, udahnula mi mudrost, znanje, sreću, sigurnost,... ali nije obrisala tugu u oku suncokreta. Ostala su sećanja, osmesi i nada da tamo negde, u večnosti beskraja čuješ kako ti moje tužno oko suncokreta tiho šapće: "Tata, volim te! Tako mi nedostaješ."
EllaOllivera/Privatna arhiva
SUNCOKRETI
"U tužnom oku suncokreta,
što nemo prati neba bludnje,
tu su sve žeđi ovog sveta,
sva nespokojstva i sve žudnje.
Šume u strahu svom od mraka:„Bog je pomalo sve što zari;I svetlosti je jedna zrakamera i cena sviju stvari!…
„Sve je što živi na dnu tmine
s prokletstvom nemim na svet palo
– Sve što ne gleda u visine,
i nije jednom zasijalo!…
“ S istoka kralji, obučeni
u teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
prosjački vape u čas mračni.
Te tužne oči suncokreta
u mom su srcu otvorene –
Ali su sunca nakraj sveta,
i tiho slaze mrak i sene.
Pomreće noćas širom vrti,
dvoredi sjajnih suncokreta,
ali će biti u toj smrti
sva žarka sunca ovog sveta.
(Jovan Dučić)
Нема коментара:
Постави коментар