INVAZIJA NA POLJSKU

 Domaći zadatak iz istorije VIII razred osnovne škole: "Invazija na poljsku"

Foto: AI ChatGPT

Pre 80 godina, 3. septembra 1939. godine počeo je Drugi svetski rat. Nemačka je bez formalne objave rata 1. septembra napala Poljsku. Hitler je tog dana održao govor u kome je optužio Poljsku za napad na Nemačku i dodao da nemačke trupe samo uzvraćaju napadačima. Posle rata su pronađeni dokumenti koji su dokazali da je navodni napad na radio stanicu u Glajvicu pripremila nemačka obaveštajna služba: u toku noći između 31. avgusta i 1. septembra grupa Nemaca obučenih u poljske uniforme je napala nemačku radio stanicu Glajvic. Nemačka vlada je lažno optužila Poljake da su ovo uradili njihovi vojnici, pa je ovu provokaciju iskoristila kao povod za napad na Poljsku.

Na nemački napad britanska i francuska vlada su postavile ultimatum Hitleru da prekine napad i povuče se ili će saveznici objaviti rat Nemačkoj. 3. septembra 1939. godine britanska i francuska vlada su poštujući garancije date Poljskoj objavile rat Nemačkoj. Hitler bio zatečen objavom rata, jer je bio ubeđen da će se Britanci i Francuzi povući i da saveznici glume zbog nekoliko napada i opšte mobilizacije jer nije usledio napad na Zigfridovu liniju na granici sa francuskom, čega se nemačka komanda najviše pribojavala. Naime, glavnina nemačke vojske je bila na istoku, dok su zapadne granice branile znatno slabije snage.

Nemci su svojim planom "Vajs" (beli) predvideli ofanzivu glavnim snagama iz Istočne Pruske i Šlezije da bi prvo okružili i uništili glavne poljske snage zapadno od Visle. U drugoj etapi je predviđeno da se velika klešta spoje istočno od Buga i da se tu unušte preostale poljske snage. Za izvođenje ovog napada, Nemačka je pripremila oko 2 miliona vojnika (svrstanih u oko 60 divizija), preko 2.000 aviona, oko 2.500 tenkova i 25 ratnih brodova. Ako uporedimo poljske snage, koje su imale 17 divizija i borbeno sposobna 426 aviona, vidi se da su Nemci već u početku sebi obezbedili ogromnu nadmoć.

Nemačka vojska na granici je bila podeljena u tri grupacije. Grupa armija "Sever" (sa oko 20 divizija) pod komandom fon Boka, zatim grupa armija "Centar" na čelu sa fon Rundštatom i grupa armija "Jug" (sa oko 34 divizije ) pod komandom Eriha fon Manštajna.

Usled nepovoljnog strateškog položaja Poljske, poljski generalštab se nalazio u vrlo delikatnoj situaciji gde bi se trebao organizovati glavni otpor agresoru. Politički, ekonomski i psihološki razlozi su prevagnuli, pa je odlučeno da glavne snage brane granični front dužine 1.600 km, i da se tako zaštite industrijski i poljoprivredno najbogatije granične oblasti gde se nalazio i najveći broj stanovnika.

Napad je počeo iznenada i bez objave rata bombardovanjem poljskih aerodroma u 4:40h, 1.septembra 1939.godine.

Nemačka avijacija je napala poljsku avijaciju na aerodromima, protivavionske baterije, železničke stanice i druge važnije objekte radi sprečavanja mobilizacije i koncentracije Poljaka na graničnom frontu. Pošto je u ovim napadima nanela ogromne gubitke poljskoj avijaciji i još više povećala svoju prevlast u vazduhu, ona je potom ukazivala veliku pomoć kopnenim snagama. Sve nemačke armije su preduzele opštu ofanzivu u 5h ujutro 1.septembra na frontu od Istočne Pruske do Slovačke, savlađujći uporan otpor hrabrih, ali malobrojnih poljskih posada koje su branile granična utvrđenja.

Borbe su počele u Dancingu, gde su otpor nemačkim trupama pružili poštanski službenici koji su petnaest sati branili zgradu gradske pošte. Do tada su se u borbu uključile i regularne jednice poljske vojske, a grad je u ruke nacista pao tek 7. septembra.

Zahvaljujući iznenađenju, velikoj nadmoćnosti, uspešnom dejstvu svoje avijacije, nemačke kopnene snage za prva tri dana postigle su odlučujuće uspehe. Zbog sve veće opasnosti, koju su pruzrokovali duboki prodori nemačkih tenkovskih jedinica, poljska vrhovna komanda je 3. septembra naredila borbenu spremnost Varšave i organizovala odbranu mostova na srednjem toku Visle.

Brzim nadiranjem i smelim manevrima nemačke tenkovske i motorizovane divizije su 5. septembra razbile poljske rezerve kod Pjotrukova, a zatim 10. septembra kod Radoma. Na severu je nemačka 3. armija odvojila Modlinsku armiju od Narevske grupe, dok je 4. armija produžila nadiranje ka Varšavi. Na jugu nemačka 14. armija je napala Krakovsku armiju i naterala je na odstupanje. Posle neuspeha zapadno od Visle, poljska vrhovna komanda je odlučila da se agresoru pokuša suprotstavi na novoj liniji odbrane Narev-Visla-Dunajec. Međutim, Nemci su ih u tome sprečili, jer su već 7. septembra nemačke armije prešle donji tok Nareva. Tom prilikom Nemci su ponovo iznenadili Poljake primenjujući novu tatktiku. Oni se nisu zadržavali pred vodenom preprekom, već su je, posle kratke avijacijske i artiljerijske pripreme, forsirali u toku dana iz pokreta, koristeći veliki broj lakih gumenih i jurišnih čamaca. Zbog toga Poljaci nisu mogli više održati odbranu na Visli i bili su primorani da se povlače. Posle prelaska reke Visle Nemci su preduzeli energično gonjenjena svim pravcima.

Iako je Varšava bila opkoljena već 13. septembra, njenih 125.000 vojnika odbilo je pozive na predaju i pored jakih napada nemačkih armija i neprekidnog dejstva avijacije, koja je pravila pustoš. Poljaci su preduzimali česte noćne napade i organizovali prepade i zasede. U tim teškim danima veliki doprinos davali su građani, čak i žene i deca, koji su utvrđivali grad, izvlačili ranjene i bolesne, pripremali hranu, a mnogi su sa oružijem u ruci pomagali svojim vojnicima. Mada je grad ostao bez hrane ivode, mada je bilo porušeno ili oštećeno 60% zgrada i poginulo 55.000 stanovnika, vojnici i građani su nastavljali ogorčen otpor. Međutim, kada su vojnici ostali i bez municije, Varšava se morala predati 27. septembra. Posledni otpor pružili su Poljaci kod Serokomle, koji su se predali 6. oktobra.

Sudbina Poljske bila je zapečaćena 17. septembra, jer su se tenkovske jedinice 3. i 10. armije toga dana spojile kod Vlodave i time onemogućile povlačenje poljskih snaga u prijateljsku Rumuniju. Istoga dana je SSSR, sa svojom Crvenom armijom prešla poljsku granicu da bi zaštitile Ukrajince i Beloruse koji su živeli na poljskoj teritoriji. Poljska vlada sa oko 32.000 vojnika prebegla je u Rumuniju. Komanda vazduhoplovstva je naredila da se svi raspoloživi avioni unište ili ukoliko mogu prelete u Rumuniju.

Još pre završetka operacija u Moskvi je 28. septembra zaključen sporazum između SSSR-a i Nemačke o granicama. Nova granica je išla takozvanom Kerzonovom linijom, sa kojom su se 1918. složile Velika Britanija, Francuska i Poljska. SSSR je dobio 202.400 kvadratnih kilometara sa oko 10 miliona stanovnika, a Nemačka 185.600 kvadratnih kilometara sa oko 21 milion stanovnika. Od toga su Nemci 12. oktobra 91.700 pripojili Trećem Rajhu, a ostalu teritoriju su pretvorili u poljski generalni guverneman.

U ovom ratu koji je trajao 35 dana Poljaci su izgubili 620.000 vojnika (66.000 poginulih, 133.700 ranjenih i 420.000 zarobljenih ), a Nemci 44.198 vojnika (10.572 mrtva, 30.222 ranjena i 3.404 nestala). Sem toga Nemci su izgubili 217 tenkova i preko 400 aviona, što su procentualno veliki gubici.

Posle Poljske Hitler je u aprilu 1940.godine okupirao Dansku i Norvešku, u maju su osvojene Belgija, Holandija i Luksemburg, a u junu je pala i Francuska. U aprilu 1941.godine su okupirane Jugoslavija i Grčka, a zatim je usledio napad na Sovjetski savez.

Kada je Japan u decembru 1941.godine napao Perl Harbur, Hitler je objavio rat i Americi, a ceo svet se našao u velikom ratu, po drugi put za dvadeset godina.

Rat je u Evropi završen 8.maja 1945.godine, a u Aziji rat je završen 14.avgusta pošto su na Hirošimu i Nagasaki bačene atomske bombe. Rat je doneo smrt i neslućene patnje milionima ljudi. Samo u koncentracionim logorima je nastradalo više od pet miliona ljudi.

Autor: Nikola J.

maj, 2019. godine

"SRPSKI RJEČNIK" Vuk Stefnović Karadžić - domaći zadatak

Домаћи задатак: "Српски рјечник" Вук Стефановић Караџић

Одговорити на питања из читанке (други разред средње школе)

Foto: vreme.com

• Запазили сте да Вук усвом Рјечнику уз речи објашњава и обичаје, веровања и предања нашегнарода. Зашто?

Вук усвом Рјечнику уз речи објашњава и обичаје, веровања и предања нашег народа зато што је желео да боље објасни неке речи, њихов настанак и употребу, али и да би српске обичаје, веровања и предања сачувао од заборава као народно благо и сећање како се некада живело. Вук је Рјечник написао за добробит српског народа да би наш језик био књижевни језик, а не „свињарски“ како су га многи називали. Многи за Вуков Рјечник кажу да је енциклопедија српског народа.

• Вуков сарадник на Рјечнику био је, најпре Јернеј Копитар, а потом Ђура Даничић (за 2. издање, из 1852.). У чему се огледа њихова сарадња ако знамо да је Рјечник „истолкован њемачким и латинским речима“?

Вук је почео да сакупља речи на наговор Јернеја Копитара. Он је имао заслуга што је Вук увидео да у српском књижевном језику мора да буде само оно што народ употребљава. Он му је био сарадник код првог издања Рјечника и све речи је превео на немачки и латински језик (те речи се налазе у Рјечнику). Јернеј Копитар је Вуку слао књижевна дела наших старих лексикографа (Микаљу, Дела Белу и Стулића) чијим делима се Вук служио у раду. Речи су наведене азбучним редом и акцентоване, написане онако како их је народ изговарао. Рјечник је био један од најважнијих корака у борби за језик јер је постављао чист народни језик за основу књижевног језика.

Вук је био незадовољан првим издањем, па је уз помоћ Ђуре Даничића 1852. године објавио друго допуњено и прерађено издање, које је садржало 47.427 речи (дупло више од првог издања). Ђура Даничић је све додате нове речи превео на немачки и латински, те је учествовао у преправљању и надгледао штампање.

• Од каквог су значаја Вуков Рјечник и Писменица за српску књижевност и културу?

Значај Вуковог Рјечника и Писменице за српску књижевност и културу је немерљив, данас имамо азбуку, пишемо као што говоримо и читамо како је написано, створена је српска граматика, сакупљено много народних умотворина, сачувано много песми, бајки, басни и прича од заборава, као и народних обичаја, веровања и предања. Докле год живи језик једног народа живи и сам народ. Док га поштујемо, њиме говоримо и пишемо, дотле живи и народ, који се може разумети и умно сједињавати и неће се преливатиудруги и пропасти. Зато негујмо српски језик, књижевност и културу.

GOSPA NOLA

 Pismeni sastav iz srpskog jezika srednje škole na temu "Lik gospa Nole" iz pripovetke "Gospa Nola", 

koja je deo zbirke pripovedaka "Kornika palanačkog groblja"  književnice Isidore Sekulić

Foto: Knjižara "Vulkan"

LIK GOSPA NOLE 

 Stanojla Perčinova, udata Lazarić, je gospa Nola, žena koja je čitav svoj život podarila drugima, pomagala svima i nikada nije očekivala nešto zauzvrat. Smisao svog života pronašla je u usvojenoj deci i u tome da ih izvede na pravi put. Mnoge porodice su propale ali ona je svojom borbenošću pokušala da stvori svoju.

Gospa Nola, visoka, krupna i jaka žena. Crne kose, vezane u punđu i na glavi sivi izlomljeni šeširić. Obuvena u vojničke cokule, nosi sivu suknju, bluzu i kaput od sivog štofa do kolena. Tako obučena izgledala je suviše prosto što nije priličilo njenom imovnom stanju. Deluje trapavo i neskladno, pomalo grubo i neotesano. Žena koja više izgleda i ostavlja utisak da je muškarac. Stroga i ozbiljna, ali veoma pametna i hrabra. Jednostavna i uporna, plemenita i skromna, ponosita i humana, poštena i čvrsta, vredna i pravedna. Hercegovka. Oštrog i blago ironičnog jezika delovala je kao osoba tvrdog srca, bez emocija. Ali iza te maske bila je puna razumevanja, topline, nežnosti i čovečnosti.  Bila je pobožna i veliki vernik, pa je često odlazila u crkvu ali nije volela popove i često ih je kritikovala. Gospa Nola voli da jede ali ne pije alkohol. Nije cicija. Voli da peva i sevdah. Ne voli razmaženu decu i „Švabe“ kao narod, njihovu veru i govor. Krasile su je tri crte srpske žene: patriotizam, patrijahalnost i religionost.

Gospa Nola je često mislila o prolaznosti svega i plašila se da će jednoga dana ostati sama. Veći deo svog života je provela kao udovica jer je muž, gospodin Toša, trgovac, bio od nje stariji trideset godina. Bila je neželjeno žensko, ružno dete. Nije se sviđala muškarcima ali se družila sa njima i bila im najbolja prijateljica. Bila je izuzetno vredna i predana na svoju majku. Kada joj je majka umrla, otac se ponovo oženio i dobila je polusestricu Julicu. Čim je zapala za oko Toši rešila je da se uda. Očarala ga je svojim karakterom i stavom. Posle udaje se nije promenila i prepustila uživanju u životu i bogatstvu. Potpuno suprotno: pomagala je crkvi, sirotinji, svojim radnicima, bavila se administracijom, rukovodila zemljom, radnicima, stokom, advokatima i kupoprodajom. Sve je gospa Nola umela da reši, sve problem i niko nije pred njom smeo da laže. Bila je samokritična i izuzetno sposobna za sve.

Gospa Nola i njen muž nisu imali dece. Prva im je u kuću došla Julica, nakon smrti njihovog oca. To je kod nje probudilo majčinski instikt, potom neki tužan osećaj što nije lepa, što je drugačija, bila je nesrećna što nije mogla da se uda kako se udaje i da ima decu. Osećala je i kajanje i osuđivanje, strah od velikog novca i poseda. Sve to jeuticalo na njene kasnije postupke i navodilo je da usvaja još dece. Usvajala je decu iz svog okruženja, decu čiji roditelji nisu vodili dovoljno računa o njima. Trudila se da deci koju je usvojila omogući sve što je bilo u njenoj moći i da ih izvede na pravi put. Želela je za njih samo najbolje. Ali, nažalost gotovo niko od njih nije uspeo da pronađe svoju sreću, a što im je gospa Nola želela iz sveg srca.

Život prolazi, mi ga živimo neispunjeni iz nekog razloga, živimo ga za druge, za to šta će drugi da kažu, urade i još mnogo drugih stvari. Gospa Nola nije imala život kakav je želela. Bila je svesna svoje sudbine i nije dozvolila da je to porazi. Govorila je: „Ne kukajte! Ne olajavajte druge da bi mene utešili! Ne pravite jalov inat! Pustite me da živim dok sam živa! Ali, ako te ja nisam mogla dosta voleti, voleo te je Bog, i to je dosta…”

Autor: Nikola J.

April 2022.

Foto: goodreads.com

DANILO KIŠ - biografija

"Homo poeticus, uprkos svemu"

Foto: https://www.nedeljnik.rs/

Danilo Kiš je rođen 22. februara 1935. godine u Subotici. Otac Eduard Kiš, bio je mađarski Jevrejin i radio je kao viši inspektor državnih železnica, a majka Milica Dragićević, bila je Crnogorka. Imao je tri godine stariju sestru Danicu. U trenutku Danilovog rođenja prezivali su se Kon, ali je otac mađarizovao prezime i promenio ga u Kiš.

Od 1937. godine živeli su u Novom Sadu, sve dok Danilo nije završio prvi razred osnovne škole. Zbog donošenja antijevrejskih zakona 1939. godine, roditelji su ga krstili u pravoslavnoj crkvi. To mu je spasilo život u Novosadskoj raciji 1942. godine. Posle novosadskog pokolja porodica se seli u Mađarsku, u rodni kraj njegovog oca. Tamo u veoma teškim uslovima završavaodnovnu školu i dva razreda gimnazije. U jednoj raciji 1944. godine njegov otac i svi rošaci bivaju uhapšeni i odvedeni u logor Aušvic, gde su ubijeni zajedno sa hiljadama Jevreja.

Crveni krst ostatak porodice vraća u zavičaj njegove majke, odnosno u Crnu Goru, na Cetinje. Tamo Danilo dovršava gimnaziju, piše poeziju, polaže prijemni u likovnoj školi i dve godine uči da svira violinu u muzičkoj školi.

Godine 1954. upisao se na filozofski fakultet u Beogradu. Diplomirao je na novoosnovanoj katedri za Opštu književnost 1958. godine i postao njen prvi diplomac. Postdiplomske studije završio je 1960.godine, odbranom rada "O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma".

Veoma rano se potvrdio kao vrsni prevodilac sa francuskog i mađarskog. Godinama je živeo kao slobodni književnik i prevodilac. Radio je i kao dramaturg u Ateljeu 212. Jedno vreme vodio je međunarodnu saradnju u Udruženju književnika Srbije. Niz godina radio je kao lektor za naš jezik i književnost u Strazburu, Bordoui Lilu. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 1988. godine.

Kiš je bio oženjen Marijanom Miočinović od 1962. do 1981. godine, a nakon razvoda braka sve do svoje smrti živeo je sa Paskal Delpeš. Poslednjih godina živoa živeo je ka profesionalni književnik u Parizu i Beogradu. Umro je u Parizu, gde je bio operisan i jedno vreme se lečio od raka pluća, 15. oktobra 1989. godine. Sahranjen je u Beogradu, na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana. Po svojoj želji sahranjen je po pravoslavnom obredu. Testament je svojeručno napisao i sve rukopise i nagrade ustupio SANU, a staranje o svojim delima poverio je svojoj prvoj ženi.

Danilo Kiš je pisao pripovetke, romane, drame, pesme, eseje i polemičke rasprave. Prevodio je sa ruskog, mađarskog, francuskog i engleskog jezika.

Svoje prve radove: "Oproštaj s majkom", "Pjesma o Jevrejki", "Odjek iz detinjstva", "Susret s majkom u jesen",... objavio je 1953. godine. Kao student objavljivao je pesme, eseje, pripovetke i prevode u časopisu Vidici u lijem urednišštvu je bio od 1957. do kraja studija.

Prva knjiga Danila Kiša objavljena je 1962. godine i sadrži dva kratka romana "Psalm 44" koji je napisao 1955. i "Mansarda"iz 1960. godine.

Najviša čitalačka priznanja i slavu stekao je romanom "Bašta, pepeo"koji je objavljen 1965. godine.

Knjiga "Rani jadi"objavljena je 1970. i predstavlja početak njegovog Porodičnog ciklusa.

Za roman"Peščanik" koji je objavljen 1972. godine dobija NIN-ovu nagradu koju je 1987. vratio. Iste godine objavio je i zbirku eseja "Po-etika".

"Grobnica za Borisa Davidoviča" je objavljena 1976. godine u Beogradui Zagrebu. Čine je sedam poglavlja zajedničke istorije. Krajem te godine počeli su napadi na knjigu i polemike zbog navodnog plagijata tj, krađe tuđeg dela, mada je sve ipak imalo političku pozadinu. Ipak, 1977. godine za tu knjigu dobio je nagradu "Ivan Goran Kovačić". Iste godine napisao je spis "Čas anatomije" koji je objavljen 1978., a već 1979. godine dobio je, za tu knjigu, nagradu željezare Sisak.

Kiš je 1980. godine dobio francusku književnu nagradu "Velikog zlatnog orla grada Nice" za svoj celokupni književni rad. 

Sabrana dela Danila Kiša objavljena su 1983. godine i obuhvataju deset tomova: Mansarda, Psalm 44, Rani jadi, Bašta pepeo, Peščanik, Noć i magla, Grobnica za Borisa Davidoviča, Čas anatomije, Homo poetikus i Enciklopedija mrtvih.

Za zbirku pripovedaka "Enciklopedija mrtvih" dobio je Andrićevu nagradu 1984. godina, a 1986. nagradu "Skender Kulenović"i francuski orden "Vitez umetnosti i književnosti".

Izabrana dela, proza u sedam knjiga izašla je 1987. godine, kada je dobio i Sedmojulsku nagradu.

1988. godine dobio je i dve međunarodne književne nagrade u Italiji i Nemačkoj, u Jugoslaviji "Avnojevu nagradu", a 1989. godine američki PEN dodeljuje mu nagradu "Bruno Šulc Prajz".

Posmrtno su objavljene knjige: "Život, literatura" (eseji, razgovori), "Gorki talog iskustva" (intervjui) i "Pesmei prepevi" (poezija). Porodični ciklus koji sadrži tri autobiografske knjige "Rani jadi", "Bašta, pepeo" i "Peščanik", objavljeni su 1993. godine. Kišova nedovršena knjiga "Lauta i ožiljci" izdata je 1994., a sabrana dela u četrnaest tomova 1995. godinei prevedenasu na sve značajnije svetske jezike.

Ukupno je objavljeno devetnest Kišovih dela, romana, pripovedaka, eseja, drama i intervjua.

Danilo Kiš je jedan od naših najprevođenijih pisaca, dobitnik niza uglednih domaćih i prestižnih međunarodnih nagrada.

Citati:

"Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda pauk, Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt."

***

"Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljaka i bez ogrbotine. Komedijaši"

***

"Takav je život. Ščepa čoveka za dušu, ne da mu da diše"

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Biografiju sastavio i plakat uradio Nikola J.

Izvori:

Kiš D.; "Bašta, pepeo"; (1982); "Nolit", Beograd

Kiš D.; "Bašta, pepeo"; (2004); Biblioteka "Novosti", Beograd

https://opusteno.rs/; 11.03.2019.; 19:50h

http://secanja.com/; 11.03.2019.; 20:00h

http://www.kis.org.rs/; 12.03.2019.; 19:50h

EVROPSKA UNIJA

Evropska unija (EU) je međunarodna regionalna organizacija evropskih država kojoj su države članice prenele određene nadležnosti radi ostvarenja zajedničkih ciljeva.

Foto: https://pixabay.com/

Početak puta ka EU predstavljaju Evropske zejdnice (EZ) kao organizacije koju su osnivale neke od zapoadnoevropskih zemalja. Te zajednice su nastale u periodu posle II svetskog rata.

• 9. maja 1950. godine „Šumanova deklaracija“ predstavlja plan za početak osnivanja Evropske zajednice (taj dan je 1985. na Savetu EU u Milanu proglašen Danom Evrope). 
• Prvo je osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik, zaključenjem ugovora u Parizu 1951. godine između šest evropskih država: Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Belgije i Luksemburga, sa rokom važenja od 50 godina. Osnivači su se sporazumeli kao ravnopravni partneri u vođenju zajedničke politike u proizvodnji i trgovini ugljem i čelikom. 
• Rimskim ugovorom 1957. godine zaključen je ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ) i Evropske zajednice za atomsku energiju. Ugovor su zaključile istih šest država. Cilj je bio formiranje i uređenje zajedničkog tržišta, zajedničke carine, zajedničke trgovinske i poljoprivredne politike. EEZ se zasniva na četiri slobode: protoka robe, usluga, kapitala i ljudi. EZ za atomsku energiju bila je za utvrđivanje ciljeva, razvoja i istraživanja nuklearne energije. Utvrđene su odgovarajuće institucije i zajednice.
• 1967. je stupio na snagu Ugovor o spajanju i jedinstveni evropski akt. Formirane su zajedničke institucije za sve tri zajednice (EZ za ugalj i čelik, EEZ i EZ za atomsku energiju).
• Početkom 1986. godine države članice zajednice potpisale su Jedinstveni evropski akt kojim je inicirana monetarna i politička unija, razvoj slobodnog unutrašnjeg tržišta i regulisana je spoljnopolitička saradnja država članica.

Evropska unija je osnovana potpisivanjem ugovora 1992. godine tzv. Mastrihtski sporazum, po gradu u Holandiji gde je potpisan. Ovim ugovorom uspostavilo se jedinstveno unutrašnje tržište, ekonomska i monetarna unija. Utvrđena je isključiva nadležnost EU - konkurencija, trgovina, poljoprivreda, ribarstvo i sprovođenje određenih politika između država članica uz saglasnost svih država članica.

Izmene i dopune ugovora o tri Evropske zajednice i Evropskoj Uniji potpisani su 1997. godine u Amsterdamu i 2001. u Nici. Tu su definisani zadaci iz oblasti bezbednosti, politike, integracija, broj poslanika u parlamentu EU,... U junu 2004. godine usaglašen je Ustav za Evropu. Ovim ugovorom utvrđeni su zastava i himna EU. Zastava je plave boje sa 12 zlatnih zvezda petokraka koje formiraju krug, a himna EU je „Oda radosti“ Ludviga Van Betovena. Ugovor iz Lisabona 2007. godine uvodi neke novine oko imenovanja, načina odlučivanja, broja poslanika i sl.

Danas važe Ugovor o EU, Ugovor o funkcionisanju EU i Ugovor o EZ za atomsku energiju.

U okviru EU uspostavljne je ekonomska, carinska i monetarna unija.

EU je utemeljena na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava uključujući tu i prava pripadnika manjina. Svojim građanima EU obezbeđuje područje slobode, bezbednosti i pravde.

U EU imamo službene i radne jezike:

• službeni jezici su jezici svih država članica EU - kao ravnopravni gde se svaki akt EU prevodi na sve službene jezike
• radni jezici: engleski, francuski i sve više nemački jezik.

U zemljama članicama 01.01.2002. godine uvedena je jedinstvena moneta - EURO. On se ne koristi u svim zemljama jer neke zemlje ne ispunjavaju uslove za uvođenje eura  (Mađarska, Rumunija, Bugarska i Hrvatska), a neke ne žele da ga koriste (Danska, Švedska, i Velika Britanija - dok je bila članica).

Državljanin EU je svako lice koje ime državljanstvo zemlje koja je član EU. To znači da građani svom nacionalnom državljanstvu dodaju i državljanstvo EU. Oni mogu slobodno da se kreću i borave u bilo kojoj državi članici EU.

Institucije EU su:

1. Evropski parlament - sastavljen od 751 poslanika, sa sedištem u Strazburu (Francuska).
2. Evropski savet - čine šefovi država članica, predsednik Komisije i Visoki predstavnik EU za spolje poslove i bezbedonosnu politiku, sa sedištem u Briselu (Belgija).
3. Savet (Savet EU, Savet ministara) - članovi su ministri određenog resora sa sedištem u Briselu (Belgija), a ponekad se održavaju i u Luksemburgu.
4. Evropska komisija - sastojala se od po jednog predstavnika svake države, predsednika Komisije i Visokog predstavnika EU (od 2014. nema svaka država predstavnika već se oni rotiraju), sa sedištem u Briselu (Belgija).
5. Sud pravde EU - sastoji se od po jednog sudije iz svake države, sa sedištem u Luksemburgu.
6. Evropska centralna banka - zajedno sa centralnim bankama svih država članica čini Evropski sistem centralnih banaka, sa sedištem u Frankfurtu (Nemačka).
7. Revizorski (finansijski) sud - sastavljen od po jednog predstavnika svake države sasedištem u Luksemburgu.

EU ima i svog zaštitnika građana (ombudsmana) koji se brine o pravima građana EU.  Takođe, EU ima Ekonomsko-socijalni odbor, Odbor regija, Evropsku investicionu banku, EUROPOL (policija za finansijske prestupe) i razne komitete

EU čini 27 država i ima oko 500 miliona stanovnika.

Države članice su:

• Francuska, Nemačka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg (1952. - „Evropa šestorice“)
• Danska, Irska (Ujedinjeno kraljevstvo: Velika Britanija i Severna Irska, činili su „Evropu devetorice“ - 1973.)
• Grčka (1981. - „Evropa desetorice“)
• Španija, Portugalija (1986. - „Evropa dvanaestorice“)
• Švedska, Finska, Austrija (1995. - „Evropa šesnaestorice“)
• Poljska, Češka, Slovačka, Estonija, Letonija, Litvanija, Slovenija, Mađarska, Kipar i Malta (2004. - „Evropa dvadesetpetorice“)
• Bugarska i Rumunija (2007. - „Evropa dvadesetsedmorice“)
• Hrvatska (2013.)

Velika Britanija je napustila EU 2020. godine tzv. Brexitom.

Države koje imaju status kandidata za prijem u EU su: Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Turska i Albanija.

Švajcarska i Norveška su imale satus kandidata ali su se stanovnici tih zemalja na referendumu izjasnili protiv ulaska u EU, kao i Lihtenštajn, dok je Island povukao kandidaturu.

Potencijalni kandidat je Bosna i Hercegovina.

Pridružene države EU su države koje imaju bliske ekonomske odnose i posebne odnose sa državama koje su članice EU i to se posebno odnosi na trgovinu, a te zemlje su najčešće bivše kolonije zemalja članica.

Srbija je zvanično podnela zahtev za prijem u članstvo EU 22. decembra 2009. godine, a u martu 2012. je dobila status kandidata za članstvo u EU. Formalni početak pregovora počeo je 21. januara 2014. godine. Nakon otvaranja pregovora počeo je tzv. skrining koji predstavlja provere i ocene u kojoj meri su zakoni naše zemlje usklađeni sa pravom i zakonima EU. Skrinig se obavlja za svako pregovaračko poglavlje. Pregovori su završeni kada se postigne saglasnost u svih 35 poglavlja. To treba da potvrdi Evropski savet i tada će se odrediti datum pristupanja EU.

Izvor: "Priručnik za polaganje državnog stručnog ispita"; (2012); 

Beograd; Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu 

Robin Hud - istorijska ličnost ili legenda

ROBIN HUD

Mada još nisu svi uspeli da se slože oko toga da li je Robin Hud postojao ili ne, većina ipak smatra da se radi o stvarnoj istorijskoj ličnosti s kraja XIII i početka XIV veka. Kao predmet balada, knjiga i filmova Robin Hud “princ lopova” koji otima od bogatih i daje siromašnima, tokom 700 godina jedan je od najpopularnijih heroja na svetu.

O Robinu Hudu kao istorijskoj ličnosti raspravljalo se vekovima. Savremena mišljenja tvrde da je legenda o njemu delimično zasnovana na istorijskim činjenicama ali postoji značajna naučna rasprava o njegovom stvarnom identitetu.

Poteškoća sa pomenutim istorijskim istraživanjem je ime “Robert” odnosno tepanje ili nadimak “Robin” koje je u srednjovekovnoj engleskoj, a naročito u 13. veku, bilo veoma često ime. Prezime “Hud” je takođe bilo prilično uobičajeno pogotovo za one koji nose kapuljaču preko glave. Tako ne iznenađuje da se ovo ime u srednjovekovnim zapisima odnosi na više ljudi koji se zovu Robin Hud, a imali su problem sa zakonom odnosno bili su kriminalci.

U 14. veku, u Engleskoj zbog visokih poreza raste nezadovoljstvo među kmetovima i sitnim plemstvom koje ozbiljno narušava feudalni sistem. Tada se pojavljuje buntovnik Robin Hud.

U modernoj kulturi Robin Hud je prikazivan kao aristokrata koji je postao odmetnik nakon što mu je engleski kralj Džon oduzeo posede. Robin se ujedno bori protiv kralja Džona koji je nezakonito preuzeo vladarski tron rođenom bratu kralju Ričardu I Lavlje Srce koji se nalazio u krstaškom ratu, a ujedno pljačka bogate i daje siromašnima. Robina, po povratku na tron, rehabilituje zakoniti kralj Ričard Lavlje Srce i proglašava Robina prvim grofom od Hantingtona. Ta titula još i danas postoji, a zanimljivo je da su se današnji grofovi od Hantingtona ponosili svojim slavnim pretkom.

Ma koliko cela priča o Robinu i borbi za legalnog kralja Ričarda Lavlje Srce zvučala zanimljivo kazuju činjenice da oni uopšte nisu bili ni savremenici, delio ih je gotovo ceo vek. Prve balade o Robinu Hudu spominju kralja Edvarda, a ne Ričarda, a govore i o Robinovom poreklu. On nije bio niži aristokrata nego slobodni seljak. Nije se proslavio otimajući bogatima i dajući siromašnima, nego svojim otporom prema vlastima i crkvenom kleru koji su ga proganjali.

Prava istina je li Robin bio „princ lopova“ verovatno se nikada neće saznati, jer pravih dokaza zaista i nema, pa čak i onih koji govore o njegovom postojanju. Ostaje otvoreno pitanje i romantičarska misterija poput samog mita o Robinu.

Foto: https://www.history.com/

Najraniji poznati pravni zapisi pominju osobu po imenu Robin Hud 1226. godine u Jorku. On je ukrao robu vrednu 32 šilinga i 6 penija i postao odmetnik.

Prema nekim zapisima Robin Hud je bio Robin od Lokslija, navodno rođen u Halmširu, u parohiji Bradefild u Južnom Jorkširu. Robin je prvi put van zakona nakon što je na oranju ubio očuha. Majka mu je pomagala da se krije u šumi. Tamo sreće Malog Džona za којeg se veruje da je zapravo bio grof od Hantingdona. 

Prema drugim zapisima Robin Hud je živeo u šumama Jorkšira u ranom 13. veku. Potiče iz grada Veikfilda i bio je pristalica pobunjenika Erla of Lankenstera, koji je poražen od Edvarda II u bici kod Boeroubriža 1322.godine. Prema ovoj teoriji Robin Hud je kao dobar mačevalac i strelac pomilovan i zaposlen kao telohranitelj kralja Edvarda.

Međutim postoji niz istorijskih tragova koji ukazuju da je Robin Hud anglo-saksonski borac za slobodu protiv represivnih Normana. Najznačajniji doprinos ovoj  ideji su Ser Wolter Skot u knjizi Ajvanho (1819) i Augustin Tieri u Istoriji normanskog osvajanja Engleske (1825).

Robin Hud se pojavljuje kao lik zajedno sa svojim "veselim ljudima" u Ajvanhou, istorijskom romanu čija je radnja smeštena u 12. veku u Engleskoj. Autor je prikazao Robina Huda kao živahnog plemenitog odmetnika. U romanu Robin je prikazan kao sledbenik kralja Ričarda Lavljeg Srca, a pomaže mu i Wilfred Ajvanho u borbi protiv vitezova templara.

Istoričari ukazuju da postoje poverljivi istorijski dokazi koji aludiraju na legendu o anglosaksonskom poreklu Robina Huda. Konkretno, “Koučer knjiga” Šelbi opatije, rukopis koji datira iz srednjeg veka, beleži da "određeni Princ od Tivsa (Princ lopova) po imenu Svon sa svojom bandom boravi u Jorkširskoj šumi odakle vrši napade i pljačka". Srednjovekovni hroničari govore o tome kako je negativno poreklo Svonove bande zato što su opljačkali opata Benedikta Šelbija. Takođe ukazuju na to da je Hju FicBaldrig koji je bio šerif Notingema i Jorkšira, odgovoran za dovođenje Svona pravdi. Njihova bitka kasnije je spojena u legendu koja je i danas univerzalno poznata kao Avantura Robina Huda. Postoji i topografski tragovi sadržani u srednjovekovnim izvorima, a koji su doveli do crkve Svete Marije Magdalene u Kampsali, a koju je krajem 11.veka sagradio Robert de Lacy II Baron od Pontefrakta. Ti izvori tvrde da su se Robin i njgova najveća ljubav Merien venčali u toj crkvi. A da je mesto Robinove smrti bolnica Sv.Nikole u Sakson Kirkbaju (moderna Pontefract) te da je sahranjen u šumi u blizini bolnice. Umro je 24.12.1247. godine u 87. godini kao Erl od Hantingtona što je zapisano na grobnici.

Foto: https://www.imdb.com/

Mnogi ipak tvrde da poreklo Robina Huda treba tražiti u mitologiji i folkloru.

Robin Hud je uvek predstavljan kao heroj koji potiče iz niže klase i posebno je protivnik Šerifa od Notingema i Princa Jovana bez zemlje. Kasnije, kao što to uvek biva legenda se nadograđuje likovima, koji su bili njegovi drugari Mali Džon, fratar Tak, Alan Dejl, Mač (sluga koji je doveden iz Svete Zemlje), Đak-Safija, Vil Skarlet, Kejt. Živi u Šervudskoj šumi i zaljubljen je u Ledi Merijen. Pristalica je kralja Ričarda Lavljeg Srca. Vremenom od seljaka postaje aristokrata ili nešto između - niti seljak, niti vitez.

Prvi put se kao legenda pominje početkom 16. veka na majskim igrama širom Engleske.  Kao simboličan znak trajnosti proleća gde su muškarci pokazivali svoje umeće u streljaštvu i mačevanju. Dolazili bi obučeni kao Robin Hud ili članovi njegove bande. Mnoge vlasti su pokušavale da zabrane ove igre jer su podsticale buntovničko ponašanje ljudi ali su se uvek branili obrazloženjem da je sve običaj da se prikupi novac za crkvu.

Kasnije se o njemu pišu knjige, pesme, snimaju filmovi, emisije.

Foto: https://en.wikipedia.org/

Legenda o Robinu Hudu najlepše je ispričana u filmovima poput “Avanture Robina Huda” iz 1938., “Robin Hud- kralj lopova” iz 1991. godine i “Robin Hud” iz 2010.

Foto:  https://en.wikipedia.org/

Evo i najpoznatije priče o Robinu Hudu:

Engleska, srednji vek, godina 1191. Po povratku iz trećeg Krstaškog rata kralj Ričard Lavlje Srce biva zarobljen od strane Leopolda V, austrijskog vojdvode. Njegov podmukli mlađi brat princ Džon koristi ovu priliku i podiže poreze poreze da bi navodno platio otkupninu za brata ali to ne čini već planira, da uz podršku Gaja od Gisborna, šerifa iz Notingema i drugih pristalica, preuzeme presto. Princ Džon i ostali Normani zlostavljaju saksonsko stanovništvo.

Jedini plemić koji mu se suprotstavlja je maloletni Saksonski vitez, Ser Robin od Lokslija. Robin stiče simpatije u narodu i lojalnost sledbenika kada od šerifa Gisborna spase mladića Mača, Milerovog sina, koji je ubio jednog kraljevog jelena u Šervudskoj šumi da bi prehranio gladnu porodicu.

Potom Robin sam odlazi do princa Džona u Gisbornov zamak u Notingemu i njegovim pristalicama i prezrivoj Ledi Merion objavljuje da će se suprostaviti tiraniji princa Džona i da će učiniti sve što je u njegovoj moći da spase Kralja Ričarada i vrati ga na presto koji mu pripada. Džonovi ljudi bezuspešno pokušavaju da ga uhvate.

Ovim činom Robin nije izgubio samo svoju zemlju i zamak, već je ucenio i svoju glavu, pa beži sa svojim prijateljem Vilom Gembelom, koji je zbog svoje crvene odeće poznatijij kao Skarletni Vil.Utočište su pronašli u Šervudskoj šumi. Tu im se pridružuje Mali Džon nakon što je porazio Robina u borbi štapovima, a kasnije i Fratar Tak koji im pruža duhovno vodstvo. Vesela družina polako raste okupljajući sve veći broj nezadovoljnih saksonaca koji su želeli da se bore protiv samovolje prince Džona.

Sada poznat kao odmetnik Robin Hud, on obavezuje svoje ljude zakletvom da se besplatno bore sve dok se kralj Ričard ne vrati na presto. Vesela družina iz Šervudske šume pljačka bogate pristalice princa Džona i deli siromašnima, poštuje sve bez obzira da li su Normani ili Saksonci, bogati ili siromašni, muškarci ili žene. Princ Džon i njegovi sledbenici na taj način bivaju ismevani i ponižvani.

Jednog dana, Robin i njegovi ljudi su zaplenili veliku količinu zlatnika koji su Normani kao ubrani porez transpotovali kroz Šervud. Među zarobljnima su i kukavički šerif od Notingema i Ledi Merien. Robin i njegovi ljudi zaplenjni poreski novac smatrali su kao šerifov doprines za otkup kralja Ričarda. Ledi Merien je u početku nadmena i prezire Robina i njegovu veselu družinu. Ali kasnije gledajući njihovu brigu za osakaćene, obespravljene i proterane saksonske porodice postaje uverena u njihove dobre namere i vidi realnost Normanske brutalnosti. Merien se divi Robinu na dobroti i hrabrosti. Na kraju Robin dozvoljava poniženom šerifu i njegovoj pratnji da obučeni u prnje i peške, napuste Šervudsku šumu, govoreći im da su im poštedeli živote samo zahvaljujući Ledi Merien.

Princ Džon je pobesneo zbog gubitka od 30.000 zlatnika i šerifove nesposobosti pa smišlja lukavi plan u nadi da će povratiti izgubljene zlatnike i uhvatiti Robina Huda. Organizuje turnir u streljaštvu. Glavna nagrada je zlatna strela koju će uručiti lično Ledi Merien. Šerif je siguran da Robin neće odoleti izazovu. Ko god da pobedi na turniru verovatno će to biti prerušeni Robin Hud. Tako je i bilo pa je Robin Hud zarobljen i osuđen na smrt vešanjem. Merien, međutim, pomaže Robinovim ljudima u selu da isplaniraju i realizuju njegovo bekstvo na putu za vešala. Kasnije, u mraku noći, Robin se ušunjao nazad u dvorac da se zahvali Merien za pomoć.Ona i Robin shvataju da su zaljubljeni jedno u drugo, ali Merien odbija Robinovu ponudu da pođe sa njim zato što veruje da više može da ostajanjem u zamku. Robin se složio sa tim i napustio zamak.

Nešto kasnije, kralj Ričard i nekoliko njegovih vernih vitezova vraćaju se u Englesku prerušeni u trgovce. Dok ručaju u krčmi, prostački episkop Blek Kanona prepoznaje kralja i odmah obaveštava princa Džona. Po prijemu vesti, Džon žuri da podigne vojsku. Dikon Malbet, osramoćen bivši vitez i najveći pristalica šerifa od Notingema odlazi da ubije kralja u zamenu za obnovu svog ranga i dobijanje Robinovog dvorac i imanja. Marien ih čuje i piše upozorenje Robinu, ali ga šerif Gisborn pronalazi i hapsi Merien. Džon je uverava da će uskoro biti krunisan za kralja i da će tada biti u mogućnosti da zakonski naredi pogubljenje pristalica kralja Ričarda, pa i njeno u roku od dva dana. Bes sluškinja Ledi Merien koja je bila zaljubljena u Mača, zabrinuto ga obaveštava o Ričardovom povratku i moli ga da nađe Robina, da bi spasao Merien. Mač uspeva da presretne i ubije Dikona posle očajničke borbe.

Tražeći Robinovu pomoć za povratak na presto, kralj Ričard i njegova pratnja se prerušavaju u bogate monahe i putuju do Šervudske šume. Robin ih presreće i traži novac. Kada ga je Ričard uverio da on putuje po nalogu kralja Ričarda, Robin ga poziva da ručaju u šumi. Ubrzo, Vil nailazi povređenog Mača i donosi ga u Šervud. Mač je ispričao šta se sve dogodilo ali i da ne zna gde je sada kralj. Robin Hud želeći da zaštiti kralja Ričarda okuplja ljude sa namerom da ih pošalje u potragu. Uveren u Robinovu lojalnost kralj Ričard i njegovi ljudi skidaju monaške odore i iskazuju počast veseloj družini.Da bi zaustavio Jovanovo krunisanje i spasio Merien, Robin smišlja plan da se uvuku u zamak. On i kralj idu u posetu biskupu i ubeđuju ga da uključi družinuprerušenu u monahe u svoju svitu. Plan uspeva, a tokom krunisanja družina se otkriva i dolazi do borbe u kojoj Robin konačno ubija šerifa Gizborna. Robin onda se bori na put do ​tamnice i spasava Merien ćelije.Ričard je ponovo na prestolu. Džon ga moli za oproštaj. Kralj Ričard svog brata Džona i njegove sledbenike proteruj do kraja života. On zatim oprašta sve odmetnicima iz Šervudske šume, vraća Robinu titulu i proglašava ga baronom od Lokslija i erlom od Šervuda i Notingema i «naređuje» Robinu da sklopi brak sa Ledi Merien koji oboje rado prihvataju. Usred opšteg slavlja, zaljubljeni par odlazi, a Robin Hud se kroz osmeh obraća kralju "Mogu li da ispoštujem sva Vaša naređenja sa jednakim zadovoljstvom, gospodaru!

Bez obzira da li je zaista postojao ili ne ostaje priča o hrabrom pobunjeniku koji živi na periferiji društva, bori se protiv nepravde i ugnjetavanja sa svojim saputnicima i romantično je zaljubljen u Ledi Merijen.

Tekst napisala Olivera Jeličić, 23.03.2015. 

koristeći dostupne izvore sa interneta:

Wikipedia, History chanel, BBC

PRIZMA - prezentacija na plakatu

Prizma je geometrijsko telo koje sastoji od dva paralelna mnogougla kao osnovama i paralelogramima na bokovima. 

Osnovni delovi prizme:

• paralelni mogouglovi nazivaju se osnove ili baze prizme i obeležavajus se velikom slovom B;
• pravougaonici koji obrazuju par stranica mnogouglova nazivaju se bočne strane prizme;
• sve bočne strane prizme čine omotač prizme koji se obeležava sa velikim slovom M. 

Prizme označavamo tako što prvo navedemo temena jedne osnove, a zatim temena druge osnove. 
Npr. ACET i A₁C₁E₁T₁ 

Broj temenajedne osnove prizme određuje broj temena cele prizme, broj ivica i broj strana prizme.

Stranice mnogouglova koje čine osnovu prizme nazivaju se osnovne ivice (a,b,c,d). Ostale ivice su bočne ivice. Dužina bočne ivice je visina prizme,označava se velikim slovom H i predstavlja normalno rastojanje između osnova prizme.

Dijagonala prizme je svaka duž koja spaja dva temena različitih osnova prizme, a ne pripada istoj bočnoj strani te prizme. Označava se vlikim slovom D.

Ako su osnove prizme pravilni mnogouglovi onda je ta prizma pravilna. Ako je prizma pravilna i ivice su međusobno jednake onda je ta prizma i jednakoivična (a=H).

Vrste prizmi na osnovu položaja koje bočne strane zauzimaju u odnosu na osnovu prizme:

• Prava prizma - bočne strane su normalne na ravan osnove prizme
• Kosa prizma - bočne strane nisu normalne na ravan osnove prizme

Vrste prizmi prema broju ivica baze tj. osnove:

• Trostrana prizma - baza je trougao, ima tri strane i nema dijagonalu
• Četvorostrana prizma - baza je kvadrat ili pravougaonik, ima četiri stranei četiri dijagonale
• Petostrana, šestostrana prizma, itd.  

Formule pravilne četvorostrane prizme čije su osnove kvadrati, a bočne stranice pravougaonici

B = a² M = 4 · a · H P = 2 B + M V = B · H d = a √2 D = d · H	B - površina osnove prizme
	a - dužina osnovne ivice
	M - površina omotača prizme
	H - visina prizme
	P - površina prizme
	V - zapremina prizme
	d - dijagonala osnove prizme
	D - dijagonala prizme

Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

Prezentaciju uradio Nikola J., 

VIII razred osnovne škole

JESENJI PEJZAŽ

Pismeni sastav is srpskog jezika za IV razred osnovne škole, na temu "Jesenji pejzaž": 
  

 

 Foto: EllaOllivera/privatna arhiva

     "Jesen je čarobno godišnje doba. Njene boje su sa njom došle u žutom automobilu.

   Sa drveća pada zlatno-žuto lišće. Takođe: narandžasto, crveno, bron, a ponegde se nađe i zeleni listić. Vetar sa svim tim lišćem igra predivnu igru, valcer. Radosna publika najrazličitijeg drveća njiše se u ritmu valcera. Deca koja se igraju po šuškavom lišću kvare tu divnu melodiju. Ona odlaze u svoje kuće jer ih mami miris zrelih, crvenih jabuka i žutih krušaka. Bake i mame kupuju sočne crvene paprike i paradajz za zimnicu, a dede i tate beru grožđe i prave vino i rakiju. Biva sve hladnije i mi se toplije oblačimo. Grejemo se kraj kamina uz šolju toplog čaja ili kakaoa. Bašte izgledaju potpuno uništene. Ptice selice su se odselile na jug, u toplije krajeve. Životinje se spremaju za zimski san.

     Jesen je čarobna i tako bajna. Vetrovi, boje i hladnije vreme kazuju da ti je jesen pokucala na vrata."

  autor: Nevena J.

oktobar 2012.

IV razred osnovne škole